Nekoliko puta sam započinjao ovaj tekst, i nekoliko ga puta prekidao, a ni sam ne znam zašto. Uvijek sam mislio da možda nije pogodan trenutak za objavu ovakvog teksta, jer je tama na stranici bila druge prirode, ili se na forumu vodila neka žestoka diskusija.
No ovog puta sam prije početka pisanja sam sebi rekao: ” Ne počinji pisati ako ponovo kaniš prekinuti . “ I evo da ne bih lagao ni sebe a ni Vas, nastavljam s pisanjem. Slike koje sam uslikao na početku ove godine će sigurno same reći puno više od ovih riječi. Ovaj tekst posvećujem jednom iskrenom Kozarčaninu koji je izgubio život u toku rata.
Mirko Amidžić je svojim postupkom u toku agresije na naše malo misto zaslužio i češće o njemu da se piše, i češće da ga se spominje, nadam se da će tako buduće i biti.
Za one koji ne znaju kako je Mirko vodio i na kraju završio svoj mladi život tokom rata u Kozarcu, ću samo u kratkim crtama reći da je bio u logoru s našima.
Nije se htio odvajati od ljudi s kojima je živio, i koje je volio.
Od samih stranačkih izbora je Mirko jasno rekao i objasnio svoj stav vezan za to doba, bacivši televizor kroz prozor onoga momenta kada je bilo samo moguće gledati programe srpskih tv kuća.
Završio je u malom selu nedaleko od Knežice kojem sada ni ime ne znam ispucavši sam sebi metak u glavu.
Ubio se jer nije htio da ide u paravojne jedinice četničke vojske. Nije htio da zlostavlja i ubija ljude nesrpske nacije, i to ga je života koštalo.
I sam je bio maltretiran, zlostavljan i ponižavan.
Ne rijetko su dolazili vojnici s namjerom ga mobilišu, ali je on to vješto izbjegavao, dok jednom nije sam odlučio da okonča muku i sebi i roditeljima svojim.
Nije mogao podnijeti da ga bagra maltretira i udara naočigled roditelja.
Presudio je sam sebi.
”Samo je jednu grešku napravio. “
Reče mi otac njegov kada smo u januaru bili kod njih.
Htio sam da znam šta je to što je Mirko pogriješio, i iz tog razloga sam Marinka pitao:
”A šta je to što je pogriješio “.
Rekao je:
“Eh, da je bogdo prvo ubio staru pa onda mene, to bi bilo to. “
Add comment