Kozarac.ba

Mit o ljudskom napretku

Klajv Hamilton u knjizi Requiem for a Species: Why We Resist the Truth About Climate Change opisuje sumorno olakšanje koje nastupa posle prihvatanja činjenice da je „katastrofalna promena klime praktično neizbežna“. Ovo odustajanje od „lažne nade“, kaže on, podrazumeva intelektualno i emocionalno znanje.

Intelektualno znanje se može steći. Suočavanje sa ovim drugim je teže, jer treba prihvatiti činjenicu da će naši bližnji, uključujući i našu decu, kroz nekoliko decenija – ako ne i godina – skoro sigurno biti osuđeni na neizvesnost, mizeriju i patnju. Emocionalno prihvatiti predstojeću katastrofu, iskreno shvatiti da elita na vlasti neće racionalno odgovoriti na devastaciju ekosistema, podjednako je teško kao prihvatiti sopstvenu smrtnost. Najveća egzistencijalna borba našeg vremena jeste da razumemo ovu užasnu činjenicu – intelektualno i emocionalno – i da nastavimo da pružamo otpor silama koje nas uništavaju

Ljudski rod, pod vođstvom Evropljana i Evro-Amerikanaca, već 500 godina divlja planetom, pustoši, pljačka, eksploatiše i zagađuje Zemlju – pritom istrebljujući domorodce koji mu se nađu na putu. Ali igra je završena. Tehnološki i naučni napredak koji je industrijskim elitama omogućio život u neprevaziđenoj raskoši – kao i vojnu i ekonomsku premoć – sada radi protiv nas. Manija za neprestanom ekonomskom ekspanzijom i eksploatacijom pretvorila se u prokletstvo, u smrtnu presudu. Ali čak i dok nam se ekonomski i ekološki sistem raspada, nakon najvrelije godine u naših 48 kontinentalnih država za 107 godina otkad se mere temperature, mi nemamo ni emocionalne ni intelektualne kreativnosti da isključimo mašinu globalnog kapitalizma. Vezali smo se za paklenu mašinu koja grabi napred, kako pokazuje izveštaj Nacionalne savetodavne komisije za klimatske procene i razvoj.

Kompleksne civilizacije imaju lošu naviku da se samouništavaju. Antropolozi kao što su Džozef Tejnter u knjizi The Collapse of Complex Societies, Čarls Redman u Human Impact on Ancient Environments i Ronald Rajt u Kratkoj istoriji napretka opisuju poznate obrasce koji sistem dovode do sloma. Jedina razlika je u tome što ćemo ovoga puta povući za sobom čitavu planetu. Posle ovog konačnog kolapsa, neće biti novih teritorija za eksploatisanje, novih civilizacija za osvajanje, ni novih naroda za porobljavanje. Duga borba između ljudskog roda i planete završiće se tako što će ostaci ljudskog roda naučiti bolnu lekciju o nesputanoj pohlepi i obožavanju samih sebe.

„Postoji poznati obazac po kome su civilizacije jedna za drugom dozlogrdile prirodi, neumerenom eksploatacijom sredine, preteranim naseljavanjem i razmnožavanjem,“ rekao mi je Rajt u telefonskom razgovoru, javljajući se iz svoje kuće u Kanadi, „One se obično ruše ubrzo nakon što dostignu period najveće slave i prosperiteta. Ovaj obrazac važi za mnoga društva, između ostalih i za Rimljane, stare Maje i Sumerane iz današnjeg južnog Iraka. Ima mnogo drugih primera, uključujući i manje zajednice kao što je ona na Uskršnjem ostrvu. Upravo one stvari koje jednom društvu kratkoročno omogućavaju napredak, naročito novi vidovi eksploatacije okoline poput irigacije, dugoročno dovode do katastrofe, usled nepredviđenih komplikacija. Ovo u Kratkoj istoriji napretka nazivam „zamkom napretka“. Pokrenuli smo toliko složenu industrijsku mašineriju, utemeljenu na ekspanziji, da sada ne znamo kako da preživimo u oskudici i kako da stabilizujemo svoje zahteve od prirode. Nismo uspeli da stabilizujemo broj ljudi. On se utrostručio tokom mog života. A taj problem dodatno pogoršavaju rastuća razlika između bogatih i siromašnih i koncentracija bogatstva na vrhu, koja garantuje da nikad neće biti dovoljno resursa za raspodelu. Danas ima više ljudi koji žive u teškoj bedi – oko dve milijarde – nego što je početkom prošlog veka bilo ukupno ljudi na svetu. To nije napredak.“

„Ako odbijamo da rešavamo probleme na uređen i racionalan način, pre ili kasnije će nas snaći neka velika katastrofa“, kaže on, „Ako budemo imali sreće, ona će biti dovoljno velika da nas prodrma, ali ne toliko velika da nas zbriše. To je najviše čemu se možemo nadati. Moramo prevazići našu evolutivnu istoriju. Mi smo lovci iz ledenog doba, samo obrijani i u odelima. Ne ide nam razmišljanje na duge staze. Radije ćemo da se prežderemo mesom mrtvih mamuta tako što ćemo celo krdo saterati preko litice, nego što ćemo da naučimo kako se čuva krdo, pa da i mi i naša deca možemo da se hranimo dok smo živi. Ovo je skok koji naša civilizacija mora da izvede. I nećemo uspeti.“

Rajt, koji u svom romanu A Scientific Romance prikazuje budući svet razoren ljudskom glupošću, navodi „ukorenjene političke i ekonomske interese“ i nesposobnost ljudske imaginacije kao dve najveće prepreke za radikalnu promenu. Krivi smo svi mi koji trošimo fosilno gorivo, koji se izdržavamo kroz formalnu ekonomiju, kaže on.

Savremena kapitalistička društva, tvrdi Rajt u knjizi What Is America?: A Short History of the New World Order, nastala su tako što su evropski zavojevači opustošili urođeničke kulture na američkom kontinentu od 16. do 19. veka, upotrebljavajući afričke robove kao radnu snagu koja je zamenila urođenike. Više od 90 odsto urođeničkog stanovništva stradalo je od boginja i drugih epidemija koje ranije nisu imali. Španci nisu pokorili nijednu veliku zajednicu pre nego što je ona desetkovana boginjama; u prvom pokušaju, Asteci su ih potukli. Da se Evropa nije dokopala zlata Asteka i Inka, da nije okupirala zemlju i prenela produktivne useve iz Novog sveta na evropske farme, razvoj industrijskig društva u Evropi bio bi znatno sporiji. I Karl Marks i Adam Smit su ukazivali da je dotok bogatstva iz Severne i Južne Amerike omogućio industrijsku revoluciju i pokretanje savremenog kapitalizma. Iscrpljivanje Severne i Južne Amerike, ističe Rajt, označilo je početak orgije evropske ekspanzije. Industrijska revolucija dala je Evropljanima tehnološki napredno oružje, što je omogućilo dalja osvajanja, pljačke i ekspanziju.

„Iskustvo relativno lakih 500 godina ekspanzije i kolonizacije, konstantnog preuzimanja novih teritorija, dovelo je do savremenog kapitalističkog mita da je moguće širiti se beskonačno“, kaže Rajt, „To je apsurdan mit. Živimo na ovoj planeti. Ne možemo da odemo nigde drugde. Moramo svesti naše ekonomije i prohteve od prirode na prirodnu granicu, ali imali smo 500 godina kada su Evropljani, Evro-Amerikanci i drugi kolonisti preplavili i zauzeli svet. Ovaj petstogodišnji period navodi nas da takvu situaciju smatramo ne samo lakom za održavanje, već i normalnom. Verujemo da će sve uvek biti veće i bolje. Moramo da shvatimo da je ovaj dugi period ekspanzije i prosperiteta bio anomalija. Retko kada se dešavao u istoriji, i nikad se više neće ponoviti. Moramo čitavu civilizaciju prilagoditi shvatanju da živimo u ograničenom svetu. Ali mi to ne radimo, jer nosimo pretežak ideološki tovar, previše mitoloških verzija namerno iskrivljene istorije i duboko usađeno uverenje da je suština savremenosti u tome da imaš više. Antropolozi ovo zovu ideološka patologija, pogubno uverenje koje izaziva slom i nestanak društava. Ovakva društva nastavljaju da se glupo ponašaju jer ne umeju da promene način razmišljanja. Tu se mi danas nalazimo.“

Kako sunovrat bude postajao sve očigledniji, ako nam je istorija nekakva učiteljica, i mi ćemo poput nekadašnjih društava u nevolji potražiti utočište  u „kriznim kultovima“, kako ih nazivaju antropolozi. Nemoć koju budemo osećali u ekološkom i ekonomskom haosu oslobodiće dodatne kolektivne zablude, poput fundamentalističke vere u boga ili bogove koji se vraćaju na Zemlju da nas izbave.

„Klonula društva često sebe obmanjuju da će obavljanjem nekih rituala sve grozne stvari nestati“, kaže Rajt. „Brojni su primeri toga kroz istoriju. U prošlosti, ovi krizni kultovi uhvatili su korena u narodima koje su došljaci kolonizovali, napadali ili ubijali, koji su izgubili kontrolu nad svojim životima. U tim ritualima oni vide mogućnost da povrate izgubljeni svet, koji doživljavaju kao nekakav raj. Traže povratak na staro. Krizni kultovi proširili su se među američkim Indijancima u 19. veku, kada su bizoni i Indijanci istrebljivani, prvo lovačkim puškama pa onda mitraljezima. Ljudi su počeli da veruju, kao u Plesu duhova, da će savremeni svet – bodljikava žica, železnica, belci, mitraljezi – nestati samo ako oni budu radili prave stvari.“

„Svi mi imamo u osnovi istu psihološku aparaturu“, kaže Rajt, „Zbog nje nam slabo ide dugoročno planiranje i ona nas tera da se hvatamo za iracionale zablude kada smo suočeni sa ozbiljnom pretnjom. Pogledajte kako ekstremna desnica veruje da će se, ako se država skloni, vratiti izgubljeni raj pedesetih godina. Pogledajte kako dozvoljavamo da naftna i gasna eksploatacija divlja, kada znamo da je fosilna ekonomija samoubilačka za našu decu i unuke. Rezultat se već oseća. Kada na velikom delu planete budu propali usevi, imaćemo masovnu glad i slom poretka. To nas čeka ako se ne izborimo sa klimatskim promenama.“

„Ako ne uspemo u ovom velikom eksperimentu, gde su primati postali dovoljno inteligentni da se staraju o sopstvenoj sudbini, priroda će slegnuti ramenima i reći da je bilo zabavno neko vreme dati primatima da vode laboratoriju, ali da je to ipak bila loša zamisao“, kaže Rajt.

 

(Chris Hedges; pescanik.net)

Socijalne mreze

Kozarac.ba se nalazi na raznim socijalnim mrezama, posjeti nasu facebook, twitter ili youtube stranicu.