svabo
“Negde na polovini tribine, zacuo je njen dubok i siguran glas:
-Ne smemo da stojimo po strani. Cutanje je saucestvovanje. Ja ne mogu cutke da predjem preko ovog masakra koji se odigrao u Srebrenici, a za koji je, na nesrecu, odgovorna vojska Republike Srpske.
-Sram te bilo- povika covek iz Danilovog reda. Imao je oko sezdest godina. Ustao je i zavitlao pesnicom po vazduhu. – Sve da vas je sramota. Dosao sam da cujem dokle moze da ide izdajnicki soj. Lazete, blatite srpsko ime i izmisljate nekakav masakr…
-Gospodine- pokusao je da ga prekine voditelj tribine. – Gospodine, molim vas, nikome ne bi palo na pamet da laze o tako porazavajucim i strasnim stvarima. Broj ubijenih koji je objavljen u izvjestaju …
-Kakav broj – vikao je ovaj. – To su izmisljotine! Sto, malo, ne govorite o Jasenovcu, a?! O Sedamsto hiljada pobijenih Srba. Jel’ trebalo da nas i u ovom ratu istrebe bez odbrane?
Tamara se okrenula:
-Porodica moje majke je nastradala u Jasenovcu. Ulozila je napor da potisne emocije. – Skoro cela. Ali, nemam nameru da to koristim kao argument. Kao dokaz ili uveravanje da govorim imajuci na umu najbolje srpske interese. Necu da mi mrtvi budu tapija za moje rodoljublje. Niti da me stite od kvalifikacija da sam izdajnik.
-Nego sta si – uzviknu covek.
U sali je nastala opsta graja.
-Nad Srbima u NDH je izvresen genocid u striktnom znacenju tog pojma – rece Danilo glasno. Zvucao je autoritativno; buka se naglo stisala, a stariji covek koji je zaustio da nesto kaze, spusti se na stolicu.
-Nazalost, dozvoli smo da to ne postane opstepriznata cinjenica. U Titovoj Jugoslaviji o tome se govorilo samo u ponekim kucama, tajno. Konspirativno. Jasenovac je postao deo srpske usmene tradicije. Propustili smo da uradimo ono sto su, mukotrpno i uporno, cinili Jevreji da bi prikupili svako pojedinacno ime i prezime nastradalih u holokaustu. Crno na belo.
I, nemojmo se zavaravati, Jevrejima to nije bilo lako. Iz ove perspektive, pedeset godina od zavrsetka Drugog svetskog rata, zaboravlja se golgota kroz koju su prosli u dokazivanju evidentne istorijske istine o najvecem sistematskom masakru civila zbog etnicke pripadnosti, u celokupnoj istorijskoj povesti. Da nije bilo njihove istrajane upornosti, cinjenice bi bile falsifikovane. Minimizirane.
Poznato je kakva je konstelacija snaga nastala odmah po zavrsetku rata. I da su Amerikanci tiho amnestirali nacisticke fabrikante i nacistiske zlocince nizeg reda. Jevreji su cekali dvadeset godina da bi na susdjenju Ajhmanu holokaust, kao definisan pojam, bio doveden pred lice pravde.
-Dobar ste primer uzeli – doviknu mu covek koji je inicirao raspravu. – Paralela izmedju Jevreja i Srba je ocigledna. S tim sto necete ovde da kazete, kao da se stidite tog svetlog primera, necete da iznesete opstepoznatu cinjenicu da su Srbi tokom rata svoje Jevreje stitili i skrivali…
-Gospodine- okrenu se Danilo k njemu, podignuvsi malo glas – takva opstepoznata mesta su nas dovde i dovela. Opste je poznato da su Srbi stitili i skrivali Jevreje? Izvinite, gde ste pronasli taj podatak? U kom istorijskom delu, u kojoj studiji? Za vasu informaciju, tokom cetrdeset prve i druge godine ubijeno je cetrnaest hiljda i pet stotina Jevreja na teritoriji Srbije. Od ukupno sesnaest hiljda, koliko ih je bilo. Znaci, devedest posto.
-To je gola laz!
– To je gola istina. Mozete vec sutra prosetati do istorijskog muzeja grada. Pozabavite se stvarnim ispitivanjen, a ne opstepoznatim kafanskim nagadjanjima. Saznacete da je Beograd bio proglasen prvim “judenfrei” gradom u Evropi. Postojali su autobusi-dusegupke, pretece gasnih komora, u koje su ih nocu nabijali i kolektivno trovali. Na starom sajmistu je bilo pravo stratiste. Nemamo prava, ljudskog, moralnog da precutkujemo i ignorisemo povesnu istinu. Potvrdjenu konkretnim brojkama.
Pre nego sto je njegov oponent uspeo da nesto dobaci, Danilo je autoritativno nastavio:
– Ali, da se vratim na Jasenovac. Srbi su bili najodaniji Titovoj ideji. Srpski komunisticki kadar najposlusniji. Srpska vrhuska, ali i narod, poslusno su usvojili laznu foloskulu o ustasko-cetnickim zlocinima, kojom su oni dovedeni u istu ravan. Istorijsku sansu da se o genocidu nad nasim narodom progovori jezikom cinjenica, propustila je prethodna generacija.
A onda, u vreme kada se tokom 1989. godine, ruse svi komunisticki rezimi u Evropi, kada Evropa prolazi kroz najvecu politicku politicku promenu, kroz svojevrsnu reprizu revolucionarne 1848, u vreme kada se, po domino-efektu, posle berlinskog zida, komunizma oslobadjaju Madjarska, Poljska, Bugarska, da ne nabrajam, na celo Srbije dolazi SLobodan Milosevic, jedan apsolutni anahronizam smusenog mentalnog sklopa koji nam nudi shizofrenu kombinaciju ostvarivanja takozvane velike Srbije i, istovremeno, a sasvim kontradiktorno, deklarativno zastupa kntinuitet Titove socijalisticke Jugoslavije, dakle koncepciju u kojoj ne postoji politcki jasno definisani nacionalni i drzavni interesi.
Naravno da takav covek nije mogao doprineti istorijskoj katarzi u vezi s Jasenovcem. Umesto toga, on je vesto izmanipulisao i do kraja, bojim se, nepovratno iskompomitovao cinjenicu genocida koji su izvrsile ustase.
Ono prekopavanje grobnica i jama s pocetka devedesetih sluzilo je, na nesrecu , samo kao alibi za rat, vestim proturanjem teze da treba preduprediti novo istrebljenje Srba. Na taj nacin, mi smo, od strane Milosevica, upotrebljeni kao sredstvo za ostvarenje njegovih konfuznih, protivrecnih i neodrzivih ciljeva.
Taj covek je na nabesramniji nacin kontrolisao nase kolektivno osecanje krivice prema jasenovackim zrtvama, pri cemu je ono, probudjeno i vraceno iz plitkog, jos svezeg zaborava, proizvelo snazan efekat koji ostaje van sfere i moci logickih pregovora. Tu je cvorisna tacka u srpskoj istoriji.
Od jednog naroda koji je pokazao besprimerno herojstvo, ali i cojstvo u Prvom svetskom ratu, dosli smo do pozicije ratnog zlocina koji je izvrsen u nase ime. Sada treba da se suocavamo s posledicama te politike. S tim da su srpske snage u jednom mestu, u roku od nekoliko dana, izvrsile sistematski masakr nad hiljadama civila. To se zove genocid. I tu je tacka. Pokusaj zataskavanja, kao da je to moguce, kao da je svet lud, slep i gluv, pokusaj njegovog minimalizovanja i pravdanja istog pozivanjem na prethodni, izvrsen pre pedest godina, pokusaj da se uspostavi svojevrstan recirpocitet smrti, apsolutno je nedopustiv, bolestan i morbidan.”
Add comment