.jpg)
svabo
Jedne prilike, postrojio nas je naš general i održao vaz o tome kako će nam biti sutra…
“Vidite”, veli, “danas vam je naprijed borac, a iza njega idu njegovi pretpostavljeni, njegov komandir, pa komadant…, a za njima ide narod za kojim ide vlast. Kad stane rat, to će se okrenuti, pa će prvo ići vlast, pa narod ,…, borac će biti na zadnjem mjestu”.
Bilo mi je ćudno da nam na taj način diže moral, pa zaista, mi smo kontali, kad rat stane da ćemo jesti zlatnim kašikama, i da će voz u Trnopolju stati kad god neko od nas boraca digne ruku, ali bila je to gorka istina i mogli smo birati, boriti se ili ne…
Jednom sam razgovarao s jednim ratnim ahbabom pa smo spominjali naše generale. Rekoh mu:”Mi Kozarčani možemo biti ponosni na njih, na Čuskića, Mahmuljina, Forića.” Reče:” Jeste, ali lakše bi nam bilo da je Fikret poginuo”. “Kako to misliš”, pitao sam ga iznenađen, jer sam znao da je general u suštini bio omiljen kod boraca, toliko da smo ga zvali “Babo”.
“Eh, onda bi mogli reči:” Da je babo živ, ne bi ovo bilo ovako…”, odgovorio mi je i onda sam svatio tu poruku….
Poslanik s.a.w.s. kaže: Ako se na putu nađu tri muslimana, neka između sebe izaberu emira puta”
Da to nije bitna stvar, Poslanik nam nebi ukazivao na to, i vjerovatno da se držimo ovakvih načela ne bi dolazilo do raznih nesuglasica i trzavica. Opet s druge strane, biti emir nekome, znači veliku odgovornost, a niko nije nje pošteđen, i u tom smislu Poslanik kaže:”Svi ste vi pastiri svoga stada” Svi mi imamo nešto što nam je dato na povjerenje i to je velika odgovornost prihvatiti se toga.
U ratu je potreban vođa udarne grupe, a udarne grupe nisu bile velike. Ja sam bio sudbine da zaduzim RPG tako da sam se često puta nalazio u tom špicu, nikad prvi, često drugi. Kada sam izbio na prvo mjesto povukao sam se, poučen iskustvom svojih predhodinka koji su mi pred očima ginuli… Prvi najčešće ginu…
Kada sam krenuo pisati prvi KOZARAC-Jutarnji trač… želja mi je bila da počnem okupljati svoju raju koja se igrom sudbina rasula po cijelom svijetu, i za koje sam mislio da ih nikad više neću ni vidjeti ni ćuti. Tad nas je na onom bihcomu bivalo po dvoje troje online i to uglavnom vecina admina. Ne znam smijem li reči ali čini mi se da u to doba internet nije bio popularan za nas Kozarčane kao sad, ne mogu to dvrditi jer sam se prvi put susreo s ovom tehnikom 2003 kada mi je malidiv napravio prvi mail na yahoo i pokazo mi ovu Bogom danom tehniku.
Od tada mi rastemo, svakoga dana, iz trača u trač, iz akcije u akciju, polako se broj online clanova povecavao.
Tada su se probudili Optimisti, svaki onaj Kozarčanin koji je vidio da u Kozarcu ima života i da se treba boriti da taj život bude još bolji.
Trebalo je vratiti povjerenje dijaspore, koja je s pravom imala biti sumnjicava kada su u pitanju akcije prikupljanja sredstava, i iz tih razloga smatram da je akcija renoviranja školskog igrališta bila poticaj svim ostalim dešavanjima…
Iskupljali smo novac bez potvrda, dovoljno je bilo upisati se na spisak… Radzale su se ideje pravili projekti, pronalazile donacije.
Kruna svega bio je prvi košarkaški turnir i asvaltiranje terena. Tu smo i kao stranica napravili veliku promociju i vec na jesen broj clanova ponovo poceo rasti…
Mi danas imamo preko 6000 registrovanih članova i zahvaljujući daljnjem napretku Kozarca po pitanju spajanja na internet, mnoga dešavanja s virtuala prenose se i na stvarnu čaršiju.
Danas kada se jutarnji otvori u prosjeku 1000 puta u dan dva, kontam da sam u neku ruku uspio i više nego što sam želio u namjeri da okupim raju.
Sad su Kozarčani na okupu, dijaspora je svakodnevno u kontaktu, kako međusobno, sa svih krajeva, tako i svi skupa sa čaršijom. U nekim stvarima je bolje, tačnije i brže informisana nego oni koji žive u Kozarcu.
Moja je želja da na neki način iskoristimo sve ovo što imamo, imamo “slobodan” Kozarac i u njemu pionire povratka, koji trebaju da ga održavaju, čuvaju i grade, i jaku dijasporu. Jaku po svim kriterijima, po znanju i stručnosti, na raznim položajima, financijski močnu…
Moja ideja udruženja nije bila da pokrečem nešto novo i ne treba se pitati šta dobijamo sa ovim udruženjem već hoćemo li sačuvati ovo što imamo.
Koliko god je ova stranica moj neki lični uspijeh, ona je sigurno mnogo veči uspijeh sviju nas, i svi smo ugradili dio sebe u nju i činimo tu njenu snagu. Na kraju da nema članova i posječenosti po čemu bi se to mjerilo.
Činilo mi se da bi kroz osnivanje udruženja mogli još bolje odrađivati razne akcije i projekte a vremenom bi se omasovili i bili mnogo spremniji za djelovanje.
Ne trebamo razmišljati šta ćemo raiti, jer mi u biti radimo ali se to ne vidi jer nismo verifikovani, već kako da unaprijedimo ovo što smo postigli…
Kada bih vam ja sada prezentvovao šta smo sve dosada “dodirnuli” i odradili preko ove stranice, ne bih ovaj Jutarnji završio do sabaha ( a i sada su male šanse) i mislim da je suvišno o tome govoriti vama kao članovima , pogotovo onima koji su također u tome učestvovali a sigurno je da je toga mnogo i da nas to čeka i ove godine.
Ja sada sebi a i svima vama ( a znate kome se obraćam) postavljam ono Hamletsko pitanje… Biti ili ne biti… jer slava je kao riba, za po sata već si gladan…
Trebam sad da zabilježim u rokovnik da li ću od 22.07-27.07. ići u Pulu, malo na more ili planirati turnir u košarci ili neku radnu akciju?
Trebaju li Kozarcu “Dani Kozarca”?
Ovako bih ja predložio sastav jedne od “udarnih” grupa našeg udruženja. Ovo podrazumjeva da me predloženi prihvate kao i svi ostali. Stranica, njen rad i održavanje, ostali bi u domenu administratora a udruženje bi bilo nešto što bi verifikovalo sve ono za šta se borimo i zalažemo na ovome virtualu…
Ako se organizujemo, onda možemo graditi piramide po čitavom svijetu ( to nam je valjda tradicija), imali bi podruznice u skoro sve i jednoj drzavi a ova tehnika daje nam prostor za brzu informisanost i transparentnost.
Stavio sam se na celo jer vodim ovu stranicu i smatram da imam svojih clanova koji se nece naljutiti sto nisam njih stavio u vrh a znam da mogu racunati na njih, a svakao u vrhu će biti onaj ko bi u datom momentu trebao biti. Muta je recimo na celu vatrogasne piramide…
Ja sebe ne smatram sposobnim da ovo vodim, ali mislim da ako sam bio sposoban u ratu povesti ljude u smrt zasto danas ne bi mogao povesti da gradimo život. Opet na kraju, sam ništa ne mogu i toga sam svjestan zato i tražim podršku da pokrenemo to udruženje.
Ja bih najsretniji bio da je Babo tu, pa da je on na čelu kolne…
Add comment