Dio slagalice VII

nido2 piše:

“ če si Šetaču, legendo! Sule, dajder mu hladnu pivu…u zelenoj flaši, malo odaspi pjenu…” mahao  je Moke  prema njemu, širom raširenih ruku, na način kako to rade političari kad hoće nagovoriti rulju da glasuje baš za njih.

“ Hajd’ smanji doživljaj, otkad smo ja i ti tako dobri, pa da mi se tako jeftino uvaljuješ!? Hej, ljudi su okolo, pomislit’ će da sam peder, ko’ i ti!”

“ Peder, veliš!? Ma, jok, danas me nećeš  naljutit’, što god rekao!Dobre sam volje i nema teorije da se upuštam s tobom, možeš lajati koliko hoćeš, bez ikakvih posljedica po svoju starku. Život je prekratak, a da bi se s tobom kvačio za svaki klinac. Ti, ionako, nikad ne odustaješ, pa se čovjek navikne. Sve mi nešto fali, kad si normalan i jedan, jedini tren! Nego, haj’ da se kucnemo!” reče Moke podižući svoju čašu s amarom ili nekim drugim šminkerskim napitkom.

Taj je para imao “ i za Husu i za Hasu”, pušio je cigarete s filterom, a često su se kod njega mogle vidjeti i one, što je na njima nacrtana kamila i što su smrdile ko’ sam vrag, nosio se ko’ Elvis Presley, sve same krpice iz Trsta, one havajske košulje, s ogromnom kragnom i drečavim suncima i palmama , šiljate cipele s kožnim đonom, sat “Darvil”, s metalnom narukvicom od pol’ kile, debeli zlatni lanac  sa  nosorogom na privjesku, poput givikta, i još trista čuda.

Mogao si je sve to priuštiti, jer mu je otac bio neki glavonja, dole u Prijedoru, direktor nečega, ili takvo što, pa su imali para ko’ blata.

Moke je rano ostao bez matere, koja je umrla, dok je još bio posve mali, pa je otac, kako to često biva, nastojao s lovom popuniti sve praznine, koje su baš poput “smoke on the water” okruživale njegovog sina jedinca, uz nužnu napomenu autora, da navedana metafora (prije frazem), nikako nije slučajna. Mokeu su mnogi zavidjeli na gotovo potpunoj slobodi, koju je uživao, a da zauzvrat nije morao dati gotovo ništa. Lovom se razbacivao poput pijanog svata, živio je kod nane, koja mu je baš uvijek i u svemu udovoljavala, a oca je viđao samo navečer, ako ovaj ne bi zaglavio u “Kozarčanki” ili u čitaonici, na nekoj napetoj partiji šaha ili remija.

Mogao je, dakle, raditi što god je htio, ali pošto Netko, Nevidljiv,   ali Sveprisutan, na nama nedokučiv način, vodi računa o  ravnoteži među svojim robovima, Moke baš i nije bio neki lumen, pa se unatoč cijelom tom vanjskom sjaju i neupitnoj slobodi u postupanju, često morao oslanjati na druge, a i morao je kupovati ono, što su drugi znali dobiti i besplatno.

Otac ga je upisao u gimnaziju, iako mu škola i nije išla baš najbolje. No, onako lajav, kakav je bio, već se hvalio okolo kako će u Saraj'vo na šumarstvo, a tamo ćaća ima nekakvu štelu, tako da će moći samo zlurcati i lovit’ komade, a diploma će ga čekati, koliko bude trebalo.

Šetač uopće nije sumnjao u takav scenarij i držao je da je šuma, na stanovitoj razini, ono što se može uklopiti s Mokeovim likom i djelom, i da je, dakako, dovoljno velika da ga apsorbira.

“ Hajde, “šumar”, prijeđi na stvar, nemam ja vremena za bacanje, fakat sam u nekakvom zeitnotu!”, navlačio ga je Šetač u svojoj najboljoj maniri.

“ Ma, nemoj mi reći da nemaš vremena! Što kaniš raditi!? Odvući se do vrha čaršije, s ta dva dinara u džepu, i moliti boga da te neko pozove na piće, gore u Bašti il’ kod “Kapetana”! Onda u rikverc, šutajući kamenje po cesti il’ s onim drugim besposličarima, ako na njih naletiš, pljuvanje udalj, udaranje kanti za smeće mawashi gerijem i prepričavanje starih viceva! Znam vas ja…”

“ Nije svačiji ćaća guzonja, ko’ tvoj, a i kad si vidio nekog normalnog da ima para!” pomirljivo mu uzvrati Šetač.

“ Niks snaga, mozak!!!”, kroz smijeh ga nadopuni Moke, kuckajući se savinutim kažiprstom po sljepoočnici.

“ Au, što sam ja bogu skrivio!? Ako pamet stanuje kod takvih, ko’ što si ti, namjerno ću gurati klade na Pilani, dok  sam živ!”

“ I hoćeš, i hoćeš, hahahaha! Hajd’ živio!”

“ To ti je belaj s debelokožcima i glupsonima”, prolazilo je Šetaču glavom” što god im kažeš, oni to samo okrenu na tebe, ko’ aikido, tuku nas našom rasutom energijom! “

“ Nego,  ludi Šetaču, imam dobru ideju kako da se opariš, već mi te muka gledati takvog jadnog i smotanog!”

“ Reci mi da sam blesav ko’ panj,  no ne ide mi u glavu zašto bi jedan Čifut, kakav si ti, dao nekome priliku da se dočepa para, zašto ih ne uzmeš sam!?”

“Ma, bistar si ko’ ministar! Nikad nećeš skontati business, a preseravaš se sve u šesnaest!”

“ Hajd’, prosvijetli me, šumaru! Koji to dio nisam shvatio: to što me žališ ili to što mi kaniš dati lovu, na kojoj ležiš poput Kreza!?”

“ Evo, žao mi se dalje iživljavati, pa ću ti otkriti “srž stvari”, kako bi to rekao onaj tvoj konvertit Green, o kojemu si onako nadahnuto pričao ono veče, dok smo te pijanog vukli iz Hakine birtije!”

“ Ne diraj Greena, budalo šumska, drž'se teme il’ ovaj čas mijenjam kafanu…!”

“ Oke, oke, samo se smiri, mislio sam da ću te razmekšati, kad spomenem neko piskaralo, al’ tebi nije dobro ni kad ti se uvlačim. Fakat si netolerantna baraba, daj se malo sredi i diši punim plućima, ko’  sav dunjaluk! Koji ti je vrag!?”

“ Ako odmah ne prijeđeš na stvar, ja gibam!”

“ Nije to ništa gadno, čista klasika!”

“ Da čujem!”

“ Ma, onaj Dostojevski, čuo si za njega!? Opak neki tip, čuo sam da ga je car  zamalo dao strijeljati…”

“ Što bi ti, jadan, od Dostojevskog!?” iskreno zgrožen upita Šetač.

“ Ma, ne ja, ne d'o Bog, jedna mala iz mog razreda, izgleda ko’ ona Raquel Welch, matere mi…”

“ Pa, što radi onda s tobom, da nije maloumna!?”

“ Eh, brale, imam pare, al’ imam i manire! Znam se umiliti lijepim kokama. Nisam zadrt ko’ ti. Možda bi i s tobom neka hodala, da ih nije strah …”

“ Popravit’ ću se, tebi za ljubav, blesane, samo ako mi kažeš šta ta holywoodska diva hoće od mene, outsidera!?”

“ Ne bi ona na tebe ni bicikl prislonila, šta je tebi, ta će završiti na “Startu” ili “Čik”-u !!! Čovječe, ona se obratila gentlemanu za uslugu…”

“ A, tko je taj dasa, molim!?”

“ Moja malenkost, naravno!!!”, nakloni mu se Moke s visoke barske stolice.

“ Taa-ko, znači, koka hoće da joj ti kupiš nešto, što već ima Dostojevski!?”

“ Ma, vidim da kužiš bitno, pa ću ti izložiti detalje. Gimnazija ti nije šup, pa nas stalno dave s tim velikanima i sličnim sranjima. To su ti mrcine od knjiga, čovječe, kad ne bi ništa drugo radio, ne bih ih stigao sve pročitati, a insan se mora brinuti i o businessu i drugim vannastavnim aktivnostima! Nema teorije da  se  stignem baviti još i tim prastarim knjižurinama, barem da je nešto aktualnije …”

“ Jasno, znanje bilo koje vrsti, moglo bi fatalno djelovati na tvoje samopouzdanje!” podrža ga konačno Šetač.

Moke ga samo ovlaš presijeće s jednim od svojih opakih pogleda, tipa “metak u čelo”, i potegnu iz džepa havajke  kutiju s cigaretama, na kojoj je bila color fotografija nekog vodopada, long size, bijeli filter, tanke, damske. Stavio je jednu Šetaču u usta i pripalio.

“ Što je ovo, da nije kakva droga, i ne liči na prave cigarete!? Smrdi po nekakvom jeftinom parfemu!”

Moke je prešao preko njegove  zadnje upadice i nastavio s pričom, posve ozbiljnog lica.

“ Profa nam je, dakle, dao za zadaću temu potpuno nerazumljivog naslova. Evo imam  napisano na cedulji, nisam je uspio ni zapamtiti, i mala mi se obratila za pomoć, a ja se, evo, duboko klanjam tvome talentu i spreman sam te podmazat’ da joj nešta naškrabaš. Ti znaš muljati s riječima, pa velim, evo mu ugodno s korisnim, možda čovjek dobije barem malo smisla u svome srondanom životu!”,  reče vadeći cedulju iz celofana, kojim je bila obložena švapska kutija s cigaretama.

Šetač primi cedulju i gotovo sa zanimanjem pročita njezin sadržaj:

RODION ROMANOVIČ RASKOLJNIKOV : ZLOČINAC ILI ŽRTVA

“ A, tko je taj, bog te mazo’!?  reče, praveći iznenađenu facu.

“ Prestani se zajebavat’ sa mnom, mogao bih napucati Markiča, milicajca, na tebe, pa ćeš lektire pisati u popravnom domu!”, Moke je već lagano stremio crvenom dijelu spektra.

“ Kakav si šibicar, siguran sam da bi to i napravio! Zbog toga se i smrzavam od nekog nedefiniranog straha, al’ tu knjigu, nažalost, nisam pročitao…”

“ Ma, ne seri, svega ti, svi znaju da si pročitao sve osim telefonskog imenika, a za ovog Dostojevskog sam se i raspitao. Moji podaci govore da je riječ o  vrhunskom frajeru, a ne nekakvom piskaralu. Pa, ne bi ga imali u lektiri, da je kakav anonimus. Valjda i sam znaš đe je Rusija, tamo u vražjoj materi! Neki dan su nam rekli da i nismo na istom kontinentu s njima, moš’ misliti!”

“ Dobro, dobro, možda bih se mogao i prisjetiti čega…” poče Šetač razvlačiti.

“ Koliko!!!?” podviknu Moke.

“ Koliko, čega!?”

“ Pa, love, bilmeze, za kol'ko para ćeš mi napisati taj sastavčić za žensku!?

“ Ma, Moke, znaš da je lova precijenjena i da nikada neće stati između nas, no zanima me nešto drugo!”

“Reci, golube!”

“ Ako ja napišem sastav za Raquel Welch, tko će napisati onaj za tebe!?”

Moke se prvo namršti, pa pocrveni u licu, a onda, kroz nervozni smijeh, odbrusi:

“ Zar si stvarno toliko glup, da ne možeš shvatiti ni ovu, posve jasnu situaciju!? Dakle, da ponovimo još jednom: ja plaćam- ti pišeš, frštenzi, hajvane! I ne štedi na onim zarezima i ostalim sranjima, ne želim se dole crvenit’ zbog tebe! A, sad voz, zaklanjaš mi sunce! Kupi’ ću ti šteku cigara, i to s filterom…”

“ Radije bih cash, ako nije problem, muka mi je od finih cigara! Planiram jedan investicijski pothvat!”

Moke se od srca nasmija:

“ E, oni frajeri na Wall streetu će se smrznuti od straha! Ha, ha, haha…”

“ Daj pare, pa se onda smij, propalico!” podviknu mu Šetač.

“ Pola sad, a pola po obavljenom poslu!” glasom osobe koja ima sve pod kontrolom, završi Moke tu epizodu.

Šetaču prođe glavom prisjećanje na zadnji sastav, koji je pisao Mokeu i to mu malčice popravi raspoloženje i ispuni ga nadahnućem, tako potrebnim za izvršenje preuzete obaveze .

Bio je u pitanju nekakav esej na  temu prolaznosti života. Morao je sjediti više sat vremena u Kapetanovoj birtiji, s mlakim pivom da ga  Muta Živac ne istjera i čekati da netko ubaci lovu u juke box. Kako su narodnjaci pjevali, on je zapisivao stihove i pokušavao ih složiti, u koliko toliko logičan poredak. Na kraju su tu kompilaciju komotno mogli potpisati Toma Zdravković, Muharem Serbezovski, Kornelije Kovač, Miki Jevremović i Braća Bajić. Moke nije imao pojma tko su mu autori texta, pa ga je ponosno pročitao u školi, a profesor, koji očito nikada u životu nije poslušao ni jednog narodnjaka, zamišljeno je prokomentirao:

“ Ima tu nešto, Kemale! Posebno me se dojmilo ono retoričko pitanje, kad se obraćaš svome prijatelju sa: “ Zašto su ti kose pobelele druže!?”, mada moram prigovoriti tom neprimjerenom pluralu, kod imenice “KOSA”, naime, korektno je: jedna osoba , jedna KOSA, no, valjda ti je to slučajno promaklo, a i ekavica u glagolu “POBELELE” nije baš konzistentna ostatku teksta. No, nadahnuće i stanovita fluidnost, koja tekst drži odignutim od racionalne plohe, nesporni su za ovaj uradak …”

Na tom mjestu je stari profesor morao podviknuti, jer su se neki počeli poluglasno kikotati:

“ Mir, molim za barem malo respekta! NEKO si je ipak dao truda da bi ovo napisao!!!”

E, na tom mjestu je razred pao u delirij, a stari profesor je ljutito zgrabio dnevnik i napustio razred, uz prijeteće upozorenje:

“ Da znate, drugi put to neću tolerirati!!!”

“ Da, da, moj profesore, ograničena bagra, nikad neće shvatiti da je i Moke sposoban napisati remek djelo!”, gotovo uvjereno je promrmljao sebi u njedra, sjedajući i vadeći “Čik” ispod klupe.

Smijeh je tog dana, svako malo, drmao razred, poput plimnog vala, a nastavilo se to i u onome đačkom busu, u trinaest i dvadeset…