Kod Kuće Je Naljepše

Ime mi je Mujo Mujagic i rodijo sam se 23 juna 1983 u jednom mjestu što se zove  Kozarac. Naša kuća nije bila najljepša ali je meni bila najdraža.

Skoro je babo bio u Prijedoru u čaršiji pa nam kupijo ljulju pa je Erra i ja svezali iza kuće pa se ljuljali po cijeli dan. Moj otac Huse i moja mati Nadja imali su još troje djece, Zlaju, Adisa i mog brata Eleza. Ni dan danas mi nije jasno što su nas otjerali kad je to naše. Babo je otišo na moj deveti rodžendan 23 juna 1992 godine, nismo znali ni gdje  ni zašto, odveli su ga u nekakvu firmu u Omarsku.

Samo znam da je mati te noći plakala i stalno govorila: Nemoj te se bojati djeco, proči će i ovo. Te noći rekla je Zlaji i Adisu  da snesu one dvije crne torbe sa tavana. Na torbama je pisalo ,,ZOI 84,, ja nisam znao šta je ,,ZOI 84,, ali sam znao da moramo bježati. Kad sam pito Eleza: Brate Eleza što bolan bježimo kad je ovo naše, on veli, kad narasteš samo će ti se kazati. Kad sam pito mater:
Mogul ponjeti ljulju, rekla je, Nemoj sine Mujo, možda ćemo morati trčati.

Prvo smo došli u jedno selo kod strine Dzemke i amidže Sulje. Strina Dzemka je plakala sa materom a amidža Suljo je napravijo pitu krompirušu sa biberom što je bila ljuta. Zlaja i ja to puno volimo al nismo jeli kolko moremo jer nas je bilo puno pa kad je amidža to  vidijo namazo nam margarina.Te noći mi je babo stalno titro pred očima pa opet pitam Eleza Sto mi to bježimo kad je ovo naše a on opet veli kad narasteš samo če ti se kazati.

Ujutro je amidža Suljo odveo Zlaju i Adisa u jedno mjesto sto se zove Dubica a odatle u jednu državu što se zove Njemačka u jedan grad što se zove Štutgart.
Mati, ja i Elez smo otišli u jedno mjesto što se zove Travnik. Živimo u jednoj školi a hranimo se u jednoj menzi. Nekad Elez ode i doneze konzervu što se zove narezak. Mati više ništa ne govori i stalno plače, samo nekad ode kod nekog čike što je imo kafić Pa mu ona pere tamo gdje su flaše ispod stepenica, išo Elez jednom pa se porezo. Meni u tom Travniku nije loše samo što mi babo stalno titra pred očima a da mi je i da vidim Zlaju i Adisa pa sve molim dragog Allaha da se vrate iz te države što se Njemačka iz tog grada što se zove Štutgart.  Ima tu jedna teta Refija što nas puno voli. Bila teta Refija u Sarajvu pa nam kupila patike. Elezu velike a meni male. Jednom me pita teta Refija šta bi volijo sine Mujo a ja kažem:
Volijo bi da se vratim u Kozarac odakle su nas otjerali ti četnici. kaže šta još Volijo bi da mi mater ne plače jer kad mater ne plače taj se dan zove veseo, šta jos sine Mujo, reko volijo bi teta Refija da mi babo ne titra pred očima i da se Zlaja i Adis vrate iz tog grada što se zove Štutgart to su moja braca i ja ih puno volim. Šta bi još volijo Mujo?

Volijo bi,… volijo bi da sanjam da mi babo dodže ko Bosna a Bosna ko babo, da mi Bosna bude ko insan, eto to bi volijo. Kaže, šta još sine: Volijo bi, volijo bi teta Rafija da babo kupi dvije ljulje i da se na jednoj ljulja Zlaja a na drugoj ja.

PS. Ovaj tekst nema potpisnika jer je obradzivan ali je na poklon malom Muji…

Piše : Jakupovic Mahmut Mase