Kozarac.ba

Primirje u Omarskoj

Dobrodošli u novu atrakciju, „ArcelorMittal Orbit“, najvišu skulpturu u Britaniji koja doseže čitavih 114,5 metara. Proslavljeni umetnik ser Aniš Kapur autor je ove složene konstrukcije, najskupljeg legata najbogatijeg Britanca, „čeličnog tajkuna“ Lakšmi Mitala.

Izgrađen u Olimpijskom parku, poklon u čast Igara 2012. koštao je oko 20 miliona funti i predstavlja „radikalan iskorak u polju arhitekture … što kombinuje stabilnost i nestabilnost dela koje posetioci mogu doživeti penjanjem uz unutrašnje spiralno šetalište“. Proletos je svečano otvoren za posetioce. Cena pojedinačne ulaznice za odrasle je 15 funti, za decu upola cene.

Mital je vlasnik čeličana širom sveta i mnoge od njih su svoju rudu ugradile u londonski Orbit. Među njima je i rudnik Omarska kod Prijedora, u Republici Srpskoj. Ruda se tu kopa i obrađuje mašinama korišćenim za kopanje i prekopavanje masovnih grobnica civila ubijenih 1992. Forenzički uzorak iz čelične konstrukcije u Londonu lako bi mogao sadržati ostatke tela nekih od hiljada Prijedorčana koji se još uvek vode kao nestali.

Običan svet ne može da poseti Omarsku, osim jednom godišnje – 6. avgusta, kada uprava otvara pojedine delove rudničkog kompleksa za publiku. Karte se ne naplaćuju.

Šetalište za posetioce Omarske improvizovano je trakama kojima se obeležava prostor zabranjen za nezaposlene. Kancelarije inženjera i menadžera u upravnoj zgradi nisu dostupne, ali će posetioci pred zaključanim vratima u ovo doba obično zateći nekog od preživelih logoraša u ulozi kustosa, kako ispočetka svedoči o zlostavljanju koje je pre 22 godine preživeo baš u toj prostoriji.

U prizemlju upravne zgrade je hodnik koji vodi ka fabričkoj kantini. Tu su leta 1992. britanski novinari snimili izbezumljene poglede logoraša dok glume uobičajeni popodnevni obrok u „sabirnom centru“ daleko od ratnih zona u Bosni. Stolice za odabrane među onima na kojima tragovi torture nisu bili vidljivi, do pre par godina još su bile u upotrebi. Prostor između stolova isti je svakog 6. avgusta: jedna od preživelih logorašica – u Omarskoj ih je bilo zlostavljano 37, pet nije preživelo – ponavlja svoje svedočenje novoj grupi posetilaca; logoraši koji su zajedno preživeli Omarsku pokazuju jedan drugom nešto u dnu sale, kod prolaza za kuhinju, gde visi obaveštenje da je prolaz dozvoljen samo radnicima Restorana „Omarska“. Nekada je dnevno sledovanje splačina uveče dovozio kombi koji bi se sledećeg jutra vraćao u grad natovaren leševima.

Retke su prilike za svedočenja. Kada su se udruženja preživelih usudila da niz zločina i postupaka koji su omogućili zločine u prvoj polovini 1992. u Prijedoru i okolini javno nazovu genocidom, lokalne vlasti su ih optužile za slanje ružne slike o Prijedoru. Dakle, odgovor vlasti Srpske na ponovljene zahteve za memorijalizaciju zločina u Omarskoj glasio je da preživeli logoraši i porodice svojim ponašanjem sprečavaju priliv stranih investicija u Prijedor i tako ometaju opšti napredak društva.

Prazno mesto spomenika oko podne 6. avgusta svake godine ispune ljudi što tumaraju zloglasnim hangarom; pistom odjekuju imena ubijenih, pod budnim okom fabričkog obezbeđenja puštaju se beli baloni; ljudi zatim pokupe svoje stvari i odu, a društvo nastavi da hrli u napredak.

U prizemlju upravne zgrade, naspram zajedničkog toaleta koji je 1992. služio za povremeno iživljavanje nad ljudima nesrpskih imena, danas vise posteri iz nedelje zdravlja i zaštite na radu: „Umor može ubiti – naspavajte se!“.

Od svih postjugoslovenskih zemalja, decenijske tlapnje o ubrzanim reformama, borbi protiv korupcije, razvojnim kapacitetima, nenaviknutom uhu u Bosni danas zvuče kao nepojamni bezobrazluk ili naprosto ludilo. Prijedor je posebno mesto izgradnje tobožnjeg zaborava. Logori kroz koje je prošlo na desetine hiljada nesrpskih civila, iz kojih na hiljade njih nikada neće izaći živi, masovne grobnice na kojima i danas traju ekshumacije – to je sasvim nevidljiv svet, prekriven svakodnevicom u kojoj na hiljade slobodnih saučesnika u zločinu živi svoj autonomni smisao. Upravljaju javnim preduzećima, drže nastavu po školama i fakultetima, diskutuju o cenama na pijaci i javnom moralu u zajednici koja uistinu ni ne postoji.

Omarska je jedno takvo nemoguće mesto Bosne i Hercegovine, na kojem reči nemaju svoja konvencionalna značenja, gde se paralelni svetovi sreću samo u dogovoreno vreme, pod dogovorenim uslovima. Naizgled, kada se sretnu na komemorciji zločina, dve strane se čuju ali se ne razumeju, mada govore istim jezikom. Značenja im nisu ista.

Ovim nemuštim jezikom se govori svuda gde se pruža saučesništvo u prijedorskim zločinima, sve do Beograda. Priznanje koje pojedincima za borbu protiv poricanja genocida dodeljuje prijedorsko udruženje „Izvor“, ove godine je pripalo reditelju Oliveru Frljiću. U Srbiju će ova vest stići u tonu lišenom svakog značenja, tako da ne uznemiri prividni zaborav i ćutanje o zločinima počinjenim u ime nacije.

Prijedorska opština decenijama gradi spomenike navodnog zaborava. Mesta zločina su teško prepoznatljiva. Na prvi pogled, jedno selo ima dobar sportski teren između mesne zajednice, opštinske sale koja se upravo obnavlja i škole ružičastih zidova. Drugi pogled otkriva trokrilnu kamenu ploču, stilizovanog orla, na čijim su masivnim krilima uklesani gorljivi stihovi Petra Kočića i Tarasa Ševčenka u spomen „borcima koji svoje živote ugradiše u temelje Republike Srpske“. Nema imena niti datuma borbe. Selo se zove Trnopolje, asfalt za igralište izliven je na centralnom prostoru najmasovnijeg logora u Bosni 1992. Na stepenicama škole su tada spavala izgladnela deca nesrpskih imena, na spratu su im zlostavljane majke, u opštinskoj sali prebijani su im očevi.

Preživeli tvrde da je zloglasna „bela kuća“, nekadašnja ambulanta rudnika u Omarskoj, još jednom korišćena posle rata, kada je 2009. sniman srpsko-srpski istorijski blokbaster. Prostorije za torturu služile su filmskoj ekipi kao šminkernica.

Svedočenja preživelih, iskazi nekih od više desetina osuđenih zločinaca, dokazni materijali, sudski i medijski arhivi o obeležavanju nesrpskog stanovništva, linčovanju lokalnih uglednika, progonima, ubistvima, deportacijama, pritvaranju, osnivanju logora, bestijalnom mučenju ljudi… sve znanje o prijedorskim zločinima je dostupno. Učesnici i saučesnici iz lokalnog „kriznog štaba“, logorskih uprava, komunalnih službi, živi su, slobodni i nisu zaboravili. Samo kad bi ih neko pitao.

 
(Milica Jovanović; Peščanik)

Socijalne mreze

Kozarac.ba se nalazi na raznim socijalnim mrezama, posjeti nasu facebook, twitter ili youtube stranicu.