Kozarac.ba

Prijedorski hologrami

Podstaknut odlukom premijera Aleksandra Vučića da 28. jun ne provede u Sarajevu, već na otvaranju Andrićgrada, u koji je Republika Srpska uložila mnogo (ali zato je i “Republika Srbija uložila malo”), odlučio sam da otputujem u taj deo sveta i potražim odgovore na pitanja koja su se postavljala poslednjih dana, a ticala su se pre svega “neobične reakacije” premijera i predsednika Srbije. Budući da sam kretao iz Zagreba, odlučio sam da ne putujem u Višegrad već da posetim jedan bliži grad, koji po mnogo čemu predstavlja pandan starom gradu na Drini koji je poslednjih dana, baš kako su najavljivala proročanstva iz devedesetih, dobio “stariji i lepši” kvart.

Tako me je put naneo u Prijedor, u koji sam dospeo preko graničnog prelaza u Jasenovcu. Usput mi je pogled iz kola pao na veliki kameni cvet u samrtno mirnom krajoliku. Spomenik je ličio na divovski predmet koji je tu dospeo sa nekog drugog sveta. U daljini je na uraslim šinama mirovao starinski zarđali voz, dok se iza šumarka nazirao muzejski kompleks. Promet na tom drumu bio je neznatan, tako da se na graničnom prelazu nije čekalo previše. Dok sam vozio dalje, pokušavao sam da nađem neku stanicu na radiju na kojoj bih mogao da saznam nešto više o pripremama za dugo čekani dan obeležavanja stogodišnjice. Ispostavilo se da osim Radija BN, čuvenog po svom turbo programu, nije bilo drugih. Voditelj je ozbiljnim glasom pokušavao da objasni koliko je “za Srbe značajan ovaj dan”. Usledio je refren iz pesme Vidovdan, da bi potom krenuo prilog o svim “žrtvenim Vidovdanima u povesti”, od Lazara do Gavrila i Slobodana. U jednom trenutku, mogao se čuti snimak Miloševićevog govora na Gazimestanu. Pominjao je bitke i odbranu evropskih bedema. Za njim je došla muzika pa vesti o otvaranju spomenika Principu u Istočnom Novom Sarajevu. Većina Dodikovih izjava imala je strukturu suprotnih rečenica sa onim obaveznim “ali” koje poništava sve prethodne stvari do kojih on tobože drži, bilo da je u pitanju “mir”, “Evropa”, “blagostanje” ili “saradnja”. Tako je i ovog puta bio za sve to, “ali ne pod uslovom da ga Evropa tera u izgradnju nekakve bosanske države”.


Princip „Patrija“

Ovaj gradić se nalazi u Potkozarju i neki toponimi čuvaju taj propoznatljivi koren u sebi kao što je to slučaj sa Kozarušom i Kozarcem. Od ulaska u Bosnu do Prijedora vodi izrovani krivudavi put, kroz planinska sela i zelenilo koje se proteže u nedogled još od Jasenovca. Kuće su kao i obično neomalterisane, podsećaju na drugačiju prošlost tog kraja. Kao prvi znak urbaniteta stoji velika reklamna traka iznad puta, kojom Vučićeva Air Serbia reklamira svoje polaske „iz Banjaluke za ceo svet“. Prepoznatljivo dizajnirana stjuardesa u vizantijsko plavom osmehuje se putnicima koji pristižu u Prijedor. Sumnjam da je standard ovih ljudi toliki da mogu da prihvate ovaj poziv i otputuju u beli svet, jer kafa ovde košta 1,20 KM a za 4 KM na trafici se može kupiti hrpa dnevne štampe, koja je tog 28. bila sva u znaku stogodišnjice. Prvo što mi je palo u oči, kada sam izašao iz auta, bio je trg na kome je ne tako davno stajao Emir Hodžić sa belom trakom oko ruke, opominjući prolaznike da je na ulicama tog grada u maju 1992. divljao fašizam. Nedaleko odatle je devastirana zgrada robne kuće „Patrija“ koju sada krase crni grafiti sa likom Gavrila Principa: oni izbijaju kao boginje na fasadama unaokolo. U stvarnosti, taj trg je još manji nego što je izgledao na fotografiji i utoliko je čudnija „nezainteresovanost“ sugrađana za neke činjenice iz prošlosti na koje ih je Hodžić podsećao.

Mozda odgovor leži u tome što centralni prijedorski trg danas nosi ime izvesnog Zorana Karlice, dobrovoljca sa slavonskih ratišta a potom predvodnika etničkog čišćenja Prijedora od većinskog muslimanskog življa. Ova činjenica je izgleda u prećutnoj vezi sa Čaršijskom džamijom u Prijedoru, koja se nalazi stotinak metara niže, niz šetalite: Njen krov je izlakiran i blistav, zidovi besprekorni, zelene zastave sa polumesecom i zvezdom beskrajno čiste. Ograda je takođe nova, kao i info-tabla. Jedino nedostaju ljudi koji bi tom muzejskom objektu udahnuli život. Ovako izgleda kao uglancana kulisa ili neki hologram drugosti u Prijedoru kroz koji bi neka znatiželjna ruka mogla da prođe kao kroz izmaglicu. Na info-tabli piše da je Čaršijska džamija „zapaljena 30.05.1992. i porušena do temelja“. Nema nikakve informacije o tome ko je to počinio niti da je čovek čije ime nosi centralni gradski trg imao ikakve veze sa tim događajima.


Silazak u Omarsku

Na Radiju BN se uveliko pričalo o otvaranju Andrićgrada kada sam nakon drugog kružnog toka skrenuo na Banjalučku cestu. Voditelj je govorio o liturgiji i podeli ordenja, a onda su išli fragmenti govora političara i direktora. Dodik je naklapao o „jednom narodu čije je ime Srbija a prezime Republika Srpska“, dok je Vučić bio usredsređen na vrhunske domete nauke koji nam dolaze iz Dodikovog entiteta. Osim što je rekao da „želi da izgradi ekonomski jaku Srbiju, zemlju bogatih ljudi, na koju će narod RS uvek moći da računa“, on je dodao da „nije vreme da se raspravlja o malim ljudima koji bi da nam zatru istoriju“. Naposletku je istakao da je on istinsku vrednost prepoznao pre svega u Andrićevom institutu, ocenivši „da će taj Institut biti neka vrsta vodilje i kritike svega onoga što radimo“, jednom rečju „stecište umnih srpskih glava“. Na putu za Omarsku, ka kojoj sam se uputio, međutim, nijedna od tih „umnih srpskih glava“, nije postavila nijedan putokaz. S druge strane, svako malo iskrsavale su bele table koje su pokazivale pravce ka familijama nastanjenim s obe strane puta. Bili su to svakako privatni putokazi. U nedostatku neke više instance, ljudi su se organizovali da označe puteve do svojih kuća. Povremeno bih zastao na nekoj od lokalnih benzinskih pumpi kako bih bacio pogled na auto-mapu BiH. Shvatio sam da to skretanje za Omarsku mora da se nalazi između mesta Lamovita i Verići, ali to desno skretanje sa Banjalučke ceste nije bilo jedino. Krenuo sam dalje, pokušavajući da pratim svaki natpis. A bilo ih je previše.

Nizali su se putokazi za etno-restorane, crkve brvnare, diskoteke sa 707 mesta. Naposletku je promakla i tabla sa reklamom ArcelorMittala Prijedor. Znao sam da se iza tog imena krije dublji sloj prošlosti pa sam okrenuo auto i vratio se nazad tražeći skriveni put. Na kraju sam skrenuo nasumično, nizbrdo, pored velikog reklamnog plakata za svadbe i porodične proslave. Pošto sam odmakao od magistrale, konačno se pojavila i žuta tabla sa jezovitim natipisom „Omarska“. Ispod nje je na plavoj tabli pisalo „dobrodošli“. Setio sam se jednog stiha Miše Stanisavljevića o lepim imenima koje smrt ume da izabere za sebe, dok sam prolazio pored niskih kuća, male crkve i jedne livade na kojoj se vrteo ringišpil. Onda su kuće počele da se proređuju a put ponovo da se uspinje ka malom mostu, iza kojeg se pomaljao crveni gigant: Rudnik Omarska. Zaustavio sam auto na mostu i pogledao. Golemi rudarski kompleks je tom predelu oduzeo izvorno lice i pretvorio ga u mesto nalik mnogima u svetu. Radnici sa narandžastim šlemovima su neprestano nešto uzvikivali i išli gore-dole između mreže cevi i pokretnih traka. U vazduhu je treperila prašina. Nasuprot kompleksu počivalo je malo pravoslavno groblje. Krenuo sam ka njemu, kako bih mogao odatle da osmotrim situaciju na mestu gde su ispod jalovine bili duboko zakopani tragovi nekadašnjeg logora Omarska. Iza mene je bio veliki mermerni spomenik porodice Kvočka. Znao sam to prezime iz transkripta Haškog tribunala. Sada su lica sa crnog spomenika nemo motrila na senke u susednom rudniku kao što su nekada pripadnici Vojske RS sa tim prezimenom upravljali logorom za nesrbe iz Prijedora. Pomislio sam ponovo na Andrićgrad, na izjave političara koji su ga „pustili u pogon“. Nešto je duboko poremećeno u toj stvarnosti koju premijer Vučić vidi kao idealno tlo za procvat nauke i kritičke misli. Zapravo jedine naučne misli koju bi on sa svojom Vladom prihvatio kao relevantu. U njoj se visoka tehnologija holograma spaja sa pervertovanom istorijom, Karlica dobija centralni trg u Prijedoru dok se u Rudniku Omarska sa milion i po tona gvozdene rude, koliko ArcelorMittal eksploatiše godišnje, vade ostaci karličnih kostiju neimenovanih Bošnjaka. Ne znam, možda će naučnici u Andrićgradu jednom doći i do tih slojeva. Kolektivna besvest koju političari iz ovog bosanskog entiteta dele sa političkim rukovodstvom Srbije ukazuje na potpuni kolaps procesa pomirenja u regionu. Andrićgrad je spomenik toj besvesti.

 
(Saša Ilić; Peščanik)

Socijalne mreze

Kozarac.ba se nalazi na raznim socijalnim mrezama, posjeti nasu facebook, twitter ili youtube stranicu.