Kozarac.ba

Jovan Divjak: Neka objasne šta su radili 2. maja

Drugog i trećeg maja 1992. Sarajevo su potresale eksplozije granata, u Glavnoj pošti izvršena je diverzija, gorjela je Baščaršija, u Lukavici su zarobljeni Alija Izetbegović, njegova kćerka Sabina i Zlatko Lagumdžija…

Tada je grad odbranjen od napada Jugoslavenske armije.

MUP RS-a danas tereti vojne, policijske i političke dužnosnike za masakr u Dobrovoljačkoj ulici.

Penzionirani general Armije RBiH Jovan Divjak, izvršni direktor fondacije Obrazovanje gradi BiH, perfektni džentlmen i vojnik bez mrlje na karijeri, govori za Dane, evocirajući po ko zna koji put svoja sjećanja na te odsudne trenutke odbrane Sarajeva

DANI: Gospodine Divjak, pretpostavljamo da Vam se ovo pitanje po hiljaditi put postavlja: šta se dogodilo u Dobrovoljačkoj ulici i mogu li se ti događaji posmatrati izdvojeno iz svega što se u Sarajevu i Bosni i Hercegovini događalo tih dana?

DIVJAK: Ja bih krenuo odakle predstavnici Bosne i Hercegovine pred Međunarodnim sudom pravde nisu: od 1990. Tada je počelo sve. Septembra 1990. Srbija je donela svoj Ustav, formirala svoju Teritorijalnu odbranu, svoju policiju, sve. Oni su prvi rasturili Jugoslaviju. To je za mene uvek ista priča. To je pogodovalo da se u Bosni i Hercegovini formiraju SAO i krajine. Sve je to bilo krajem 1991., kad uopšte nije bilo priče o tome da može biti nešto u Bosni i Hercegovini. Znači, Srbi su imali svoj referendum pre nas, sve se to dešavalo pre i stvorena je atmosfera za ono što se desilo. JNA je bila agresor. Činjenica je da je Predsedništvo Jugoslavije krajem 1990. donelo odluku da JNA treba da štiti Srbe u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. To su elementi onoga što se kasnije desilo u BiH. A, sad da kažem: naši političari, ova nacionalistička bulumenta, nije uočila da je to sve već pripremljeno. Druga stvar: nisu one dve devojke – Olga Sučić i Suada Dilberović – bile prve žrtve u Sarajevu. Ubijen je čovek na uspinjači, 3. marta. Ja sad to ne mogu da istražim – krajem aprila 1992. Predsedništvo je dogovorilo sa Drugom vojnom oblasti da JNA ne sme da izađe iz kasarne, osim vozila hitne pomoći i kuhinje za one kasarne u kojima se ne može kuvati. To je sve bilo dogovoreno.

DANI: Vratimo se na konkretne događaje do 2. i 3. maja.

DIVJAK: E, tek sad dolazimo na 2. maj, a ja to stalno ponavljam i naglašavam: drugog, u četiri-pola pet počela je klasična artiljerijska priprema, koja prethodi napadu. Elektroprivreda, Železnička stanica, Ilidža, mesni centar Stari Grad… sve se to tog jutra sat vremena gađalo. I onda se oni nalaze sa dva transportera, pinzgauera na mostu, jedan tenk je čak došao do Jevrejskog groblja. I tad je gore bio Vlado Marković. I sad on meni: kume, znaš li šta se dešava? Evo, doš'o tenk, gotovi smo. I posle pola sata kaže – imali smo sreću, tenk je naleteo na jednu protivtenkovsku minu i posle je došao tenk za izvlačenje. Dva tenka su bila u Zagrebačkoj, pa su se preko Vrbanje vratili dole. I još nešto: tog jutra – a svakog jutra smo imali informativnu analizu – dramatično nam javljaju da su krenuli iz štabova. I znam kad je Efendić naredio da se iznose na ulice tetraedi i ježevi. Negde oko dva-tri sata, uleću Talijan (Mustafa Hajrulahović, op. a.) i Lučarević (Kerim, op. a.) i kažu – spržili smo ih. Znači, oni su njih sačekali u potoku, i oni su tada ta dva pinzgauera spalili. To sam znao jer sam ujutru video spaljena vozila i osetio smrad. Policajac nije dozvoljavao ekipi BBC-a da snima, a ja sam rekao – neka snima, nek’ se vidi. Jer, ja ne znam zašto se ta vojska i sad zove JNA jer svi znamo da se od decembra ona više nije zvala tako, da se zvala JA, da je promenila ime. To je bila direktna borba između pripadnika Teritorijalne odbrane i formacija koje još nisu bile ušle u sastav regularne vojske – poput Patriotske lige ili Zelenih beretki – i te JA.

DANI: Je li moguće da je, tumačeći upravo te činjenice, Haški tribunal došao do zaključka da se, kada je riječ o koloni u Dobrovoljačkoj, radilo o legitimnim vojnim ciljevima?

DIVJAK: Zločin se u Dobrovoljačkoj van svake sumnje desio. Ali, taj zločin nije organizovan. To nije bila ničija ideja, nije bila ničija komanda. U tih šest-sedam sati ja nikakvu komandu nisam dobio. Iako sam sto puta to pričao: tog jutra, trećeg maja, bilo je reči da je dogovoreno da trebaju tri vozila da dođu. Ovo je važno – samo tri vozila. Ja sam iz znatiželje išao na Čobaniju, jer je tu trebao biti jedan punkt, koji je trebao da javi je li kolona prošla. Odatle sam otišao na Trg 6. april – tad je bila ogromna bulumenta, trideset vozila. Vidim da se u vozila utovara, ali ne znam šta. Pričali su da je to oružje, ali ja mislim da to nije moglo biti puno oružja, ali da jest bilo puno dokumenata. Nekoliko ljudi sam zapazio, sve ostalo su likovi koje ne znam. Pokušavao sam da smirim situaciju, uzeo sam megafon, pozivao ljude da se smire. Zvao sam vojnike JNA da nam se pridruže. Objašnjavao sam da imaju pravo po našem zakonu, naravno, niko nije trznuo. Zapazio sam da je oko Pivare, u onim uličicama, narod kuhao kafe vojnicima, pripadnicima Teritorijalne odbrane, iznosio pite. Svi su bili u nekoj navijačkoj euforiji: idemo, idemo. Vidim dedu iz komšiluka priprema "roru", minobacač… kažem mu – ostavi, čoveče. To je bilo zaista naivno, kad se sad malo prisetim tih stvari. Jedan me je momak, radio-amater, zvao da dođem do njega da pokušamo uspostaviti kontakt s komandom, ali u tome nismo uspeli. Kad sam se vratio u Dobrovoljačku, kolona je već bila formirana. I zaustavljena. Sad na onim slikama vidim kako je to sve izgledalo, ali tada nisam imao pojma, nisam imao pregled situacije. Zagi, (Zaim Backović, op.a.) bi o tome morao puno više znati od mene. A morao bi i Efendić. Tog momenta, on kaže – skinite njega, on je izdao svoj narod, izdat će i nas. Tako Zagi o meni, oni meni nikad nisu verovali. Tu se ukazao i Čegar, koji mi je rekao da siđem s transportera, uz opasku – šta ima ti da braniš, to je moj predsednik, nije tvoj. Nikad mi nisu verovali.

DANI: Kakva je bila komunikacija među vama, koliko ste raspolagali informacijama s lica mjesta?

DIVJAK: Toga dana ubijeno je osmoro iz te kolone, ali se to u prvi mah nije znalo. Nije bilo protoka informacija, ničega. Dan ranije, drugog maja, ubijeno je najmanje 30 pripadnika JNA. To je bilo u borbi, i to su bili ljudi koji su spaljeni u ta dva pinzgauera, plus nekolicina koja je poginula u uličnim borbama. Sve ovo što se sada dešava, aktuelno je od 1992. – pitam se kako to da stranci nisu imali ove podatke. Svi smo davali izjave, dali smo sve dokumente, ali nije bilo elemenata da se podigne konkretna optužnica. S druge strane, akteri tih događaja pišu knjige koje kasnije postaju njihove optužnice. Lučarević, naprimer, u knjizi piše kako je kolona presečena, razbijena, te kako je u njoj ranjeno 75 ljudi!? Zamislite! Isto je bilo i sa Seferovom knjigom, ali on se izvukao. Ja sam bio siguran da će on dobiti 14 godina. Nisam mu bio recenzent knjige, iako mi je ponudio, ali sam mu na jedno četiri stranice napisao svoje osnovne zamerke na knjigu i – između ostalog – da će ga knjiga oterati u Haag.

DANI: Zanima me Vaša ocjena koju ste već nekoliko puta izrekli – da se događaji od 3. maja ne mogu posmatrati odvojeno od sukoba 2. maja, te da je tada branjeno Sarajevo…

DIVJAK: Naravno. Drugog maja je bio sukob dve vojske. Oni su došli u centar, u jezgro grada, takoreći sto metara od Predsedništva, u vreme kad predsednika Alije nije bilo. Ili su hteli da izvuku Kukanjca iz Druge vojne oblasti ili su hteli da na prepad izvrše državni udar. Činjenicom da je on bio s dva pinzgauera na Skenderiji, da su iza njih bili transporteri, da su u Zagrebačkoj bila dva tenka, da je jedan tenk došao na Jevrejsko groblje, da je transporter došao pred Estradu, a svemu je tome prethodila temeljita artiljerijska priprema, bila je diverzija u Pošti, bile su prekinute veze, dakle – sama ta situacija kaže da su eventualno produžili do Predsedništva, sigurno bi stavili grad pod kontrolu. Zahvaljujući samo borbenim grupama, bukvalno dvojici-trojici ljudi, stvorena je atmosfera straha kod pripadnika JNA, što je doslovce sprečilo pad Sarajeva. Neka objasne gde su krenuli s tim vozilima i tehnikom! Neka objasne šta su niški specijalci radili 2. maja u Domu armije! To su bili legitimni vojni ciljevi.

DANI: Je li moj utisak s početka rata – namjerno ne govorim o procjeni, nego o ličnom utisku – da je sistem odbrane grada bio slab, opravdan? Hoću reći – mislim da su agresori znali kakvim "sredstvima otpora" Sarajevo raspolaže, da bi ga lako uzeli.

DIVJAK: Da, ali ja to gledam malo psihološki. Strah je taj koji brani. Oni ne znaju čime mi raspolažemo, niti mi tačno znamo šta oni imaju. Ali, da bi neko ušao u grad – a to pokazuje ovaj rat u Iraku, to isto kaže i teorija – da bi ga vojno zauzeo, mora imati najmanje tri puta jaču ljudsku silu od broja opkoljenih. Oni nikada nisu imali više od 20.000 ljudi koji su držali Sarajevo pod opsadom. Plus, tu je bilo vojske dovedene iz Nevesinja, iz provincije. Podsećam da izvestan broj vojnika iz srpske vojske nije hteo da ratuje, pa su prebacivani na druga ratišta: sa Ilidže u Ilijaš i obratno. Bilo je dosta slučajeva gde ljudi ipak nisu hteli pucati na komšije. Tako je nedavno uhapšeni Batko sa strane, Karadžić je bio sa strane, Milošević je bio sa strane… Oni su mogli doći tenkom donekle, a oni su imali oko grada 80 do 100 tenkova. Kad to razvučemo po rubovima linije opsade – to je jako malo. A da je bilo gde dole ušao u neku od uličica – pa, napale bi ga i savladale nene! I kod njih je bilo straha. Mislim da nije to – oni su dobro znali čime raspolažemo, čak mislim mnogo bolje i od nas samih. Evo, sad Karadžić tvrdi da smo bili naoružani, da smo imali helikoptere i štajaznam, ali je istina da mi nismo imali nikakvo teško naoružanje, artiljeriju i slično. U trenutku napada, informacije su dolazile sa svih strana, nismo znali šta se dešava, nismo mogli komunicirati, a ako je i bilo vesti, bili su to zapravo vriskovi: "Eto ih, šta da radimo…"

DANI: Koliko su napadači na kolonu u Dobrovoljačkoj bili u subordinaciji u odnosu na komandu?

DIVJAK: Odlično pitanje! Ono što ja znam – nema podataka da je bilo veze između Predsedništva i Štaba. Jedino što se moglo dešavati je da je neko iz tih grupa komandovao. Jedan od tih iz Patriotske lige je bio Zagi, ali nemoguće je da je i on bio u kontaktu sa svim grupama i da ih je mogao kontrolisati. To je nemoguće. Policija je bila organizovanija, borbena gotovost je bila podignuta, MUP je mogao da kontroliše svoje. Ostale nije kontrolisao – niko.

DANI: Kakav je bio odnos komandovanja između MUP-a i ovih grupa? Je li tu bilo koordinacije ili subordinacije?

DIVJAK: Nema tu… ja sam bio na Trgu 6. april. Nije tu bilo koordinacije. Ja nisam ni znao koji su Zelene beretke, a koji su Patriotska liga. Njih je, po mojoj proceni, bilo između 300 i 350. Nema šanse da su svi bili pod jednom komandom.

DANI: Izetbegović je pregovarao s Kukanjcem, ali istovremeno nije imao vezu s Predsjedništvom. Koliko ste vi na terenu mogli znati o tom dogovoru i šta je uopće dogovoreno?

DIVJAK: Ništa mi nismo znali. Ja govorim o sebi, ali znam šta je bilo oko nas.

DANI: Kako se Vi danas osjećate? Jeste li razočarani?

DIVJAK: Nisam, zašto bih bio? Bio sam sretan kad sam postao otac, pa deda… to je privatno. U profesiji, ponosan sam na period od 1992. – 1995., a ovo što danas radim mi je na neki način kruna. Mi smo 3.200 dece do sada stipendirali. 2.600.000 maraka su deca dobila na ruke. Naša su deca bila u Montevideu. Zašto da budem razočaran? Ja sam realan.

DANI: Pa, mislim da se ni Vi, a ni ljudi koji su poginuli braneći ovu državu, nisu za ovo borili?

DIVJAK: Da, ali ko je kome bilo šta ponudio? Ja nisam bio zaveden, nisam pošao za nečijom idejom, nego za onim što sam video. Ja sam se borio za svoju Logavinu, borio sam se da Sarajevo ostane multietnički grad. Vi to dobro znate, i u Danima ste oko tih pitanja jako korektni, ali još uvek imate masu ljudi koji uopće ne znaju šta je grad, ne znaju da su to svega četiri opštine, ne znaju da im 80.000 Srba živi tu, nadohvat ruke. Kod mene je i sad isto. Jučer sam jednoj komšinici odneo cveće za Osmi mart, kao što sam to uvek činio. Ja sam se borio za "ono svoje", nisam išao ni za Lagumdžijom ni za Alijom, i tu nisam promašio.

(BH DANI)

Socijalne mreze

Kozarac.ba se nalazi na raznim socijalnim mrezama, posjeti nasu facebook, twitter ili youtube stranicu.