svabo
Dragan Čović prvi je izgubio živce i javno progovorio o mogućnosti svog hapšenja, odnosno procesuiranja pred Sudom BiH. Ako mu je vjerovati kad kaže da je za to saznao ovih dana od nekih od „najkompetentnijih“ osoba u zemlji, onda stvarno nešto može biti od priča koje sam i sam pomenuo u svom prethodnom komentaru (petak).
Čisto sumnjam da Čović mene ili neke druge novinare, koji su slično najavljivali, uvrštava među te „najkompetentnije“ osobe. Stoga – pažnja, nešto se stvarno dešava!
Možda nije u pitanju ćorak u kakav su se prethodnih nekoliko godina pretvarale slične najave protiv istih ili njima sličnih ljudi.
Krivične prijave, istrage i sudski procesi odjednom su postali tema koja sve druge baca u zasjenak. Dodik, Čović, Bičakčić, Branković… samo su najzvučnija imena koja su se našla u javnom opticaju. U igri je i gomila krupnih optužbi, uz njih i vrlo indikativnih dokumenata i argumenata koje su ponudili mediji i neke nevladine organizacije, a koji govore u prilog optužnicama protiv pomenutih visokotitulisanih osoba iz našeg javnog i političkog života.
Istražitelji i tužitelji o svemu mudro ćute i, izgleda, zdušno rade na onom što im u stvari i jeste posao – analiziraju, istražuju, dokumentuju, procjenjuju. Kao da ih je osokolila nedavna posjeta predstavnika diplomatskog kora rukovodstvu Suda BiH, predvođenog američkim ambasadorom Inglišom koji sinoć u emisiji “60 minuta“ nije skrivao da ta posjeta znači – podršku! Ne mora se ni reći čemu, ali čita se između redova: to je ohrabrenje za temeljit i beskompromisan pristup optužnicama protiv Milorada Dodika i njegove grupe, ali i protiv Čovića i Bičakčića.
Nešto se stvarno dešava, moram da ponovim. A to što se dešava u svim pomenutim slučajevima, i u Sudu BiH i u Kantonalnom sudu u Sarajevu, mora – za našu dobrobit – da se desi i temeljito i brzo. Za to je mnogo razloga, a ja ističem tri koja su, po meni, najvažnija, premda redosljed njihovog navođenja uopšte nije bitan.
Prvi razlog je potreba da se poimeničnim lociranjem kriminalaca u vrhu vlasti konačno počne skidati opšta (lopovska) hipoteka sa cijelog funkcionerskog sloja u zemlji. Zbog očigledne činjenice da nam je vlast korumpirana, skloni smo sve ljude koji joj pripadaju trpati u isti koš, čime ne činimo štetu samo onima koji se nisu zaprljali, a takvih sigurno ima, nego i unaprijed demorališemo čestite i sposobne ljude da sutra pretenduju na ulazak u rukovodeće strukture. To bi bilo pogubno po našu budućnost.
Drugi od tri navedena razloga za žurbu je opasnost da optužnice same po sebi, i prije suđenja, u javnosti figuriraju kao presude. To nam se već dešava, od nas novinara do javnosti, kojim su ponekad samo krivične prijave dovoljne da se o njihovom personalnom objektu donesu konačne i neopozive ocjene. Čovjek je, pa i onaj s najvišim funkcijama i najtežim inkriminacijama, nevin sve dok se ne dokaže suprotno. Naravno da je mnogo opravdanih razloga zbog kojih se to u našoj javnosti baš ne poštuje – jer smo svjedoci da se na neke ašićare lopovluke u istražnim organima i sudstvu žmiri na oba oka. No, opšte zdravlje društva, pa i pravni poredak mogu neizlječivo da obole ukoliko izuzeci prerastu u pravilo. A nismo daleko od toga da javnost i mediji preuzimaju presuđivačke funkcije iz ruku nadležnih pravosudnih organa i institucija.
I treće: mislim da je jako važan razlog za brze postupke protiv pomenutih visokotitulisanih ličnosti, na koje treba usmjeriti sve raspoložive istražne resurse, potreba da se osumničenjima suzi prostor da optužbe protiv sebe pokušaju inscenirati kao suđenja svojim narodima, pa i čitavim entitetima. Milorad Dodik je već pokazao da igra na tu kartu, a s puno razloga može se sumnjati da je, da bi sebe zaštitio, bezmalo sposoban i novi rat izazvati samo da bi izbjegao da pred sudom položi račune za basnoslovni novac koji je, prema indicijama nadležnih organa, pronevjerio tokom svoja dva premijerska mandata.
Sličnu nevolju, to jest bacanje prašine u oči svojim sunarodnicima, možemo očekivati i od Dragana Čovića, koji je svoj izlazak pred lice pravde već nazvao „montiranim procesom“, a koji je i ranije, kao nesumnjivi šampion u broju krivičnih prijava u BiH, ugroženo hrvatstvo redovno angažovao za svog glavnog „odvjetnika“.
Moguća nevolja ove vrste bila bi još veća da Branković i Bičakčić zaigraju na sličnu kartu, što zasad ne rade, ali ne znači da to neće učiniti, posebno zbog delikatnosti društvene fukcije koju Edhem Bičakčić trenutno vrši u Islamskoj zajednici BiH. Sumnjam, dakle, da ćemo biti svjedoci neke prekonoćne racije i lančanog hapšenja, koje pominje Dragan Čović, ali očekujem da se lopovluku konačno pokuša stati ukraj, da se po onoj narodnoj (Riba smrdi od glave!) neke teške optužbe preispitaju i procesuiraju temeljito, brzo i – pošteno!
Mislim da je to i interes inkriminisanih osoba: da se suoče sa kaznom, ako se optužbe dokažu, ili da sa sebe što prije skinu tešku ljagu, što je nada koja im se ne može oduzeti.
Piše: Vlastimir Mijović
(Sarajevo-x)
Add comment