svabo
Ja sam bio uvijek ubijeđen da smo na Krčevinama, mi Balići, bili najpismenija familija. Da, daaa…
Ne zato što smo mi nešto posebno završavali škole već zato što su na našoj zemlji, koju im je amidža prodao, svoje vikendice napravili a i to se valjda računa, jedan sudija pa jedan profesor i pjesnik sa njegovom ženom koja je bila učiteljica. Jel’ može bolje?
Da neko hoda lijepo obučen moglo se vidjeti svaki dan na Krčevinama jer naši stariji su jako pazili na red i čistoću tjela i odjeće, ali da neko hoda sa kravatom i novinama u ruci po sred Krčevina e to se nije vidjavalo od kad je ljudskog pamćenja.
Baš tako je Krčevinama hodio Hamzo.
Ja sam njegovo ime saznao tek mnogo godina kasnije jer smo ga svi jednostavno zvali Sudija.
Radio je u Prijedoru u sudu i za nas je to bilo tada odmah jedna stepenica iza Tîtee.
Visok, glasa neobičnog i jakog, imali smo kao djeca osjećaj da nas svake sekunde može strpati u zatvor pa smo se utrkivali ko će mu ljepše prići, pozdraviti ga ili odnijeti friškog povrća, sira ili šta se već nalazilo na repertoaru tih dana kada je on tu.
Bilo mi je jako drago gledati ga kako dok mi u blizini čuvamo krave on kao u nekom ritualu sjeda na svoju sjedaljku na balkonu sa kojeg se kao na dlanu vidi cijeli Kozarac do Omarske i Prijedora i razastire ogromne novine koje će čitati.
Mi smo se trudili da ostanemo mirni i da ne smetamo. Čak smo i kravama priprejetili da se ne obadaju, muču ili rade stvari koje bi omele Sudiju u razmišljanju.
Meni je iskreno to tada bilo jako čudno da neko bježi na Krčevine iz onakvog Kozarca ili Prijedora,
Na to je nane konstatirala da je on ipak samo čovjek koji želi mir a da je pravi Sudija kojem niko ne smeta samo gore na nebu.
Ono zašto sam jedva čekao vikende kojima je Hamzo dolazio u svoje skrovište bilo je iz sljedećeg razloga: Ostavljao je njegove pročitane novine nama.
To je meni bilo nešto sasvim novo jer sam čitao stvari i događaje naviše iz politike koji nisam uopšte ni razumio ali sam sebi davao osjećaj važnosti.
Još neko je imao koristi od tih novina. Moja nane ili mama su jedva dočekale da sa onako velikim papirima zamotaju milošću za goste, uokvire naše školske knjige koje su bile oštećene ili u najgorem slučaju potpale vatru u šporetu ranim jutrom.
Poslije smo upoznali i njegovu divnu porodicu koja je, ne znam kako, imala na to malo zemlje više i bolje bašce od nas. Bili smo naravno ljubomorni.
Krompir, paradajz, luk, čak i one male posađene jabuke imale su toliko plodova da sam se pitao imaju li oni slučajno kakve veze sa vradžbinama.
Vjerovatno su znali nešto što mi nismo ili su možda jednostavno više pažnje posvećivali, ko bi to znao.
Jednom me je iznenada pozvao da uđem u tu vikendicu. Za mene je to bio doživljaj kao kada bi sad neko pozvao da uđem u Pentagon. Razmišljao sam i stvarao sebi razne slike i misli o unutrašnjosti te građevine koja je za nas bila do tada nepristupačna.
Ušao sam i vidio – knjige. Čak sam i sjeo i uz čašu hladne vode sa Kasapnice razgovarao sa njim. Bilo mi je drago ali bio sam i pomalo ljut. Svako malo je ispravljao neke moje riječi i rekao da bi bilo bolje da obratim pažnju na izgovor.
– Čuo sam te kako pjevaš pa kad je već tako lijepo nauči i pričati, trebaće ti! To možeš najbolje čitanjem!
Bila je to za mene uvreda i nisam znao šta je loše u tome ako kažem vajik a ne uvijek, ćeo’ a ne htio, ako obrišem nos rukavom a ne maramicom i jako puno još tako meni logičnih stvari.
I da sam htio, tako drugačije a ipak lijepo pričati, kao njegova ćerka, sin ili žena nisam znao pa sam sebi rekao da ću morati barem probati.
Godine su prošle, vrhovni Sudija je već davno pozvao Kozaračkog sudiju na saslušanje a meni je i dan danas ta lekcija ostala kao jedna od onih jako bitnih.
Eh, pošto toga ima jako puno za napisati i ispričati o tim vremenima i druženjima, za mene tada jako drugačijim ljudima, nastaviću u nekoj od sljedećih priča, ako Bog da.
Add comment