svabo
Za dvadesetak dana napuniće se petnaest godina od kako nas je napustio Mrkalj Muradif-Mrki, školski bibliotekar, raja, poznat i omiljen u našoj čaršiji.
Mi mlađi sjećamo ga se kao šaljivdžiju s kojim je insan uvijek mogao toplo porazgovarati i koji nas je uvijek razumjevao čak i u onim našim nestašnim pubertetskim godinama. Ostalo mi je u pamćenju ‘igra detekcije’ koju smo igrali po uzoru na zagrebačku kviskoteku.
Osoba A, hoćete se predstaviti kaže Hendri i onda se mi nastavimo predstavljati: ‘Ja sam Mrki Muradif, mene ošno autobus’… ‘Jaaaa sam Mrki Muradif, mene je ošno autobus’…
Muradif je imao saobraćajnu nezgodu u kojoj je udario ga autobus. Sreća, preživio je…
U poslijeratnom, povratničkom vremenu sa Muradifom sam se često susretao na jutarnjoj kafi i bili smo dobri prijatelji. Često ga se i danas sjetim, pogotovo ovako kada su pred nama državni praznici pa upadamo u rasprave kako je ispravno okrenuti zastavu ili zašto ne vratimo ljiljane.
Kada god je polemika o zastavi, ja se sjetim Mrkija.
Jedne prilike, dok smo zadubljeni ispijali prve jutarnje kafe, on u novine a ja na laptopu, iznenada je prekinuo tišinu i rekao:
“Opet smo ih zajebali za zastavu!”
“Kako to misliš zajebali, kako?”, odgovorio sam mu, razmišljajući: fakat kako smo ih zajebali?
“Pa, jesi li ti išao u školu? Jesu li te učili šta se dobije miješanjem žute i plave boje.?”, odgovorio mi je hladno.
Neka je rahmet njegovoj dobroj duši. Zbog njega, ja je vidim zelenu.
I jesmo ih zajebali…
Add comment