Pomješaj žutu i plavu

Za dvadesetak dana napuniće se petnaest godina od kako nas je napustio Mrkalj Muradif-Mrki, školski bibliotekar, raja, poznat i omiljen u našoj čaršiji.

Mi mlađi sjećamo ga se kao šaljivdžiju s kojim je insan uvijek mogao toplo porazgovarati i koji nas je uvijek razumjevao čak i u onim našim nestašnim pubertetskim godinama. Ostalo mi je u pamćenju ‘igra detekcije’ koju smo igrali po uzoru na zagrebačku kviskoteku.

Osoba A, hoćete se predstaviti kaže Hendri i onda se mi nastavimo predstavljati: ‘Ja sam Mrki Muradif, mene ošno autobus’… ‘Jaaaa sam Mrki Muradif, mene je ošno autobus’…

Muradif je imao saobraćajnu nezgodu u kojoj  je udario ga autobus. Sreća, preživio je…

U poslijeratnom, povratničkom vremenu sa Muradifom sam se često susretao na jutarnjoj kafi i bili smo dobri prijatelji. Često ga se i danas sjetim, pogotovo ovako kada su pred nama državni praznici pa upadamo u rasprave kako je ispravno okrenuti zastavu ili zašto ne vratimo ljiljane.

Kada god je polemika o zastavi, ja se sjetim Mrkija.

Jedne prilike, dok smo zadubljeni ispijali prve jutarnje kafe, on u novine a ja na laptopu, iznenada je prekinuo tišinu i rekao:

“Opet smo ih zajebali za zastavu!”

“Kako to misliš zajebali, kako?”, odgovorio sam mu, razmišljajući: fakat kako smo ih zajebali?

“Pa, jesi li ti išao u školu? Jesu li te učili šta se dobije miješanjem žute i plave boje.?”, odgovorio mi je hladno.

Neka je rahmet njegovoj dobroj duši. Zbog njega, ja je vidim zelenu.

I jesmo ih zajebali…