Reporter Kontrapressa u prijedorskim logorima
Piše: Dušan Komarčević
– Pogledaj, evo naše Nure – obraća se žena devojčici koja bi joj mogla biti unuka, i pokazuje joj cedulju s imenom. Jedan stariji čovek, podupirući se štapom, prolazi između balona, sa svakog uzima ceduljicu, pogleda je na trenutak-dva i nastavlja dalje. S vremena na vreme zastane, nadlanicom obriše suze pa opet ispočetka.
TRNOPOLJE: Put do Omarske vodi preko Trnopolja. Uzan je i vijugav, sa brojnim porodičnim kućama načičkanim sa obeju strana. Vožnja minibusom od Prijedora do prvog od ova dva stratišta nesrpskog stanovništva tokom poslednjeg rata u BiH traje dvadesetak minuta. Kada se kombi zaustavi na odredište, izlazimo uz propratni komentar jedne mlađe saputnice:
– Eno ih opet oni stranci.
"Oni stranci" se odnosi na grupu bivših logoraša, kao i aktivistkinja i aktivista iz BiH, Srbije i nekoliko zapadnih zemalja. Okupili su se u nekadašnjem logoru Trnopolje na poziv prijedorskih aktivista koji celovečernjim kampovanjem na ovom mestu noć uoči godišnjice zatvaranja Omarske žele da podsete bh. javnost na zločine počinjene pre dve decenije. "Opet" znači da se ovaj susret organizuje po drugi put.
Već na ulazu u kompleks logora – kompleks koji su te ‘92. činili sadašnja zgrada osnovne škole sa pratećim okolnim objektima, kroz koje je prošlo više hiljada ljudi – posetioca čeka šok. Nekoliko metara visok spomenik sa krstom u centralnom delu i natpisom: "Borcima koji svoje živote ugradiše u temelje Republike Srpske". Na zgradi koja je deo kompleksa postavljene su skele. Upućeni kažu da je planirano da nikne dom kulture.
– To je jasna poruka koju šalje vlast – reći će mladi aktivista iz Prijedora Goran Zorić.
Uprkos takvom odnosu entitetskih i lokalnih institucija, preživeli logoraši i borci za ljudska prava ne odustaju u nameri da obeleže mesto stradanja nevinih ljudi. Ako već ne mogu da dobiju dozvolu lokalnih čelnika za podizanje spomen-ploče ili memorijalnog kompleksa, onda bar svojim prisustvom.
“Ovo je neformalni program, ovo nije manifestacija, ovdje nema političkih poruka i dobrodošli su svi građani i građanke iz cijele BiH", rekao je novinarima aktivista Emir Hodžić. "Mi se nadamo da ćemo ovo raditi svake godine, gdje ćemo imati zdrav razgovor, zdravu diskusiju o problemima ratnih zločina, problemima kulture sjećanja, kako da utičemo na izmjene u kuturama sjećanja i kako da utičemo na mlađe ljude da shvate zašto još uvijek pričamo o ovim stvarima i zašto još uvijek imamo negiranje zločina u ovoj zemlji.”
Odgovor na ovo pitanje ponudio je Goran Šimić, stručnjak u oblasti krivičnog prava, koji je okupljenima koji su se smestili na centralni otvoreni deo logorskog kopleksa, između dveju zgrada. Prema Šimićvim rečima, greška bh. društva je što se u postratnom periodu previše oslonilo na rad pravosudnih institucija.
"Mi kao društvo i država nismo prstom mrdnuli da utvrdimo šta se događalo za vrijeme rata. Svi se pretvaramo da mi u suštini znamo šta se dogodilo u bivšoj Jugoslaviji. Na osnovu čega? Pa mi se nismo potrudili da utvdimo ni koliko je tačno ljudi ubijeno za vrijeme rata. Šta to govori o nama? S druge strane, stvorili smo jednu magiju da će sudovi utvrditi tu istinu. Njima smo dali tu ulogu. Obaveza suda nije da utvrđuje istinu, njegova obaveza je da utvrdi krivičnu odgovornost optužene osobe. Mi smo od oko 1.600 predmeta, rešili samo oko 300. I pretvaramo se da na osnovu toga znamo šta se desilo u Jugoslaviji", rekao je Šimić, te zaključio da suđenja za ratne zločine nisu dovoljna.
"Ona su jedan minoran pokušaj pomirenja na ovim prostorima. To je mali segment onoga što zovemo tranzicijskom pravdom, ali nam ona nikad neće podići spomenike, to će uraditi Općina Prijedor ili neće uraditi. Sudovi nikad neće napraviti popis žrtava, kao ni bezbroj drugih stvari", kaže Šimić.
Na zgradi koja je planirana da postane dom kulture okačeno je desetak fotografija. Neke od njih su dobro poznate onima koji su nešto čitali o prijedorskim logorima: slike goluždravih, izgladnelih muškaraca iza logorske žice, čovek koji pokazuje ljubičaste podlive na leđima. U unutrašnjosti objekta oronuli zidovi, memla i tišina koju ne narušavaju ni znatiželjnici sa fotoaparatima.
Među desetinama posetilaca, i beogradske Žene u crnom. Kao i svake godine, došle su da odaju počast žrtvama etničkog čišćenja u Prijedoru. Ovog puta, međutim, tu su i kao laureatkinje Međunarodne nagrade za borbu protiv poricanja genocida koju je Staši Zajović, ispred ove mirovne organizacije, dodelio Edin Ramulić, predsednik Udruženja Prijedorčanki "Izvor".
"Nešto smo naučile otkad smo ustale protiv ovog užasa – da pravda počinje od odgovornosti za druge. Tako smo odlučile da to budu žrtve zločina, pre svega žrtve zločina počinjenih u naše ime. Iako smo im od prve sekunde poručile ‘Ne u naše ime’, mi ipak osećamo stid zato što znamo odakle dolazimo. Zato što kao žena i aktivistkinja moram da znam s koje moralne, političke i emotivne tačke vam se obraćam. A to je da sam građanka države koja je naslednica agresorskog zločinačkog režima koji je izvršio agresiju na BiH, koji je organizovao, planirao bezbrojna ubistva i pretvorio ovu regiju u konc-logor i koji je i samu smrt ponizio", rekla je Staša Zajović u emotivnom govoru.
Sunce je odavno zašlo iza horizonta kada je beogradska aktivistkinja ispraćena sa improvizovane bine aplauzom. Grupa aktivista potpalila je vatru koja bi trebalo da nas zagreje tokom prohladne noći. Dok drvo pucketa u ognju, pesnik Enes Kišević recituje pesmu "Sijeda djeca":
"Za kakav mir mi je ginut’ kad mir oduvijek postoji.
On bi se i sada čuo
Da ne zveckate oružjem svojim.
Za koju mi zemlju je pasti
Kad ja sav pripadam zemlji.
I sve nedužne žrtve sahranjene su u meni."
Da li "Sijedu djecu" čitaju klinci u školi u kojoj su nekad bili zatvoreni i mučeni ljudi "pogrešnih" imena? Sa ovim pitanjem tonemo u san, tu na mestu na kojem je pre dvadesetak godina hiljade njih odlazilo na počinak, sa strepnjom da neće doživeti jutro.
OMARSKA: Gazimo makadamskim putem u oblaku prašine. Lepi se za znojavu kožu, ulazi u nozdrve, oči. Svaki auto koji prođe podigne novi veo. A, automobila ima na desetine. Sa domaćim i stranim registracijama, pristižu u dugoj koloni koja se kreće ka rudničkom postrojenju Omarska. Saobraćaj regulišu lokalni policajci raspoređeni na nekoliko mesta.
Omarska je danas pod vođstvom firme Arcelor Mittal, a njome su pre 21 godinu rukovodile srpske snage koje su na hiljade zarobljenih Bošnjaka i Hrvata ovde mučile i ubile. Na jedno od navećih mučilišta, takozvanu "belu kuću" nailazimo na samom ulasku. Manji objekat podeljen je sa nekoliko proporcionalno malih prostorija. Tokom ratnog perioda, zarobljenici su ovde premlaćivani i zlostavljani na najrazličitije načine. Ovog šestog avgusta u prostorijama lebdi stotine belih balona, svaki od njih nosi ime osobe koja je život završila u Omarskoj.
– Pogledaj, evo naše Nure – obraća se žena devojčici koja bi joj mogla biti unuka, i pokazuje joj cedulju s imenom. Jedan stariji čovek, podupirući se štapom, prolazi između balona, sa svakog uzima ceduljicu, pogleda je na trenutak-dva i nastavlja dalje. S vremena na vreme zastane, nadlanicom obriše suze pa opet ispočetka.
Preko puta "bele kuće" je hangar u kojem je bila smeštena većina zatvorenika. Na severnoj strani smeštena je upravna zgrada, u čijem je jednom krilu bila kuhinja sa kantinom. Čitavu zgradu tokom komemoracije "obezbeđuje" (od čega, nismo uspeli da utvrdimo) desetak policajaca. Dok prolazimo kantinom primećujemo nekoliko njih kako se šetaju između praznih stolova. Jezovitost prizora upotpunjuje propagandni plakat s porukom: "Ništa nije važnije od vašeg zdravlja".
Kako se na ovom mestu pre dve decenije brinulo o tuđem zdravlju?
"Tako je grozno zaudaralo, zarobljenici su imali vaške, bili su bolesni", citirao je Sudbin Musić, iz Udruženja logoraša "Prijedor 92" zaključke Haškog tribunala. "Polovina muškaraca je bila teško pretučena. Jedan je svjedok opisao mladića po imenu Avdić koji je bio zatočen u hangaru i koji je imao takve rane na desnoj i lijevoj strani grudi da su mu crvi puzali pod kožu. Potpuno je odrezao dijelove svoje potkošulje, jer ga je toliko bolelo da ima bilo kakvu tkaninu na ranama."
Među onima koji su preživeli teror u Omarskoj bio je i Kemal Pervanić. U logor je dospeo kao 24-godišnji momak. Iako je, kako kaže, na ovom mestu zamalo izgubio glavu, ima potrebu da se vraća i posećuje Omarsku.
"Za mene je ovo i nešto jako duhovno, gdje ja imam potrebu da samo dođem i samo sjedim. To mi je potrebno kao logorašu i kao ljudskom biću, iako sam ovdje bio dehumaniziran. Na neki način, kada dođem ovamo ja sebi vraćam dio te svoje humanosti. Postoje neke stvari koje su jako intimne i koje je teško objasniti, a koje mi koji smo preživjeli ovo razumjemo čim se pogledamo", kaže Pervanić.
Uprkos pravosnažnim presudama za zločine u Omarskoj i zahtevima bivših logoraša da se od ovih objekata napravi memorijalni centar, lokalne vlasti i Arcelor Mittal odbijaju da čak i skromno obeleže mesto stradanja.
"Lokalne vlasti u Prijedoru i vlasnici rudnika Omarska ne dozvoljavaju ni da se postavi spomen ploča ili spomenik patnji logoraša. Tako se zločin u Omarskoj nastavlja. Bestidno se pokušava izbrisati trag zločina novcem i dobrim investicijama. Ali dok je nas svjedoka, bivših logoraša i učesnika tih strašnih događaja, borba za istinu ne možđe, ne smije i neće sigurno prestati", rekao je predsednik Udruženja logoraša “Prijedor 92”.
Omarska za Kemala ima veliku ulogu u lečenju njegovih trauma, a on dodaje da bi memorijalni centar bio lekovit i po širu zajednicu.
"Meni kao pojedincu nije potreban memorijalni centar, ja sam sam hodajući memorijalni centar. Međutim, potrebno nam je mjesto gdje ćemo obrazovati ljude, gdje nećemo upirati prst u nekoga i optuživati za zločine. Nek’ se time bave pravosudne institucije, nek’ istoričari pišu istoriju. Ali što se tiče budućnosti ovog kraja i naraštaja, ovoj zemlji treba ovako nešto da bismo se učili na svojim greškama. Ali oni koji negiraju ono što je ovdje bilo, a znaju šta se događalo, stvaraju dodatne traume za mlade ljude, kao što stvaraju i tenzije", kaže ovaj 45-godišnji momak koji danas živi na relaciji Velika Britanija – BiH.
Dok razgovaramo na avgustovskoj jari, priprema se poslednji deo komemorativne ceremonije. Baloni se iznose iz "bele kuće" i razdeljuju ljudima okupljenim na obližnjoj livadi. Koji trenutak kasnije, stotine belih balona poleteće u nebo. Policajci nas spremno usmeravaju ka izlazu. Kao da su jedva dočekali završnicu. Ponovo makadam, vazduh koji treperi od žege i oblak prašine. Kada i poslednji automobil ode put Prijedora i Kozarca, umesto zastora od prašine, nekadašnji logor obaviće tišina.
***
Najteži je povratak u Beograd. Minut-dva pre nego što ćemo se iskrcati na Autobuskoj stanici, prolazimo pored Savskog trga gde je ne tako davno podignut spomenik „Žrtvama rata i braniocima otadžbine od 1990. do 1999. godine“. Spomenik koji je paradigma današnje Srbije, autistične, letargične, bez empatije i saosećanja. Srbije u kojoj umesto stihova Enesa Kiševića javnim prostorom caruje uhoparajuća tišina poricanja.
(kontrapress.com)
Add comment