Kozarac.ba

Sijeda djeca Trnopolja i Omarske

Reporter Kontrapressa u prijedorskim logorima

Piše: Dušan Komarčević

– Pogledaj, evo naše Nure – obraća se žena devojčici koja bi joj mogla biti unuka, i pokazuje joj cedulju s imenom. Jedan stariji čovek, podupirući se štapom, prolazi između balona, sa svakog uzima ceduljicu, pogleda je na trenutak-dva i nastavlja dalje. S vremena na vreme zastane, nadlanicom obriše suze pa opet ispočetka.

TRNOPOLJE: Put do Omarske vodi preko Trnopolja.  Uzan je i vijugav, sa brojnim porodičnim kućama načičkanim sa obeju strana. Vožnja minibusom od Prijedora do prvog od ova dva stratišta nesrpskog stanovništva tokom poslednjeg rata u BiH traje dvadesetak minuta. Kada se kombi zaustavi na odredište, izlazimo uz propratni komentar jedne mlađe saputnice:

– Eno ih opet oni stranci.

"Oni stranci" se odnosi na grupu bivših logoraša, kao i aktivistkinja i aktivista iz BiH, Srbije i nekoliko zapadnih zemalja. Okupili su se u nekadašnjem logoru Trnopolje na poziv prijedorskih aktivista koji celovečernjim kampovanjem na ovom mestu noć uoči godišnjice zatvaranja Omarske žele da podsete bh. javnost na zločine počinjene pre dve decenije. "Opet" znači da se ovaj susret organizuje po drugi put.

Već na ulazu u kompleks logora – kompleks koji su te ‘92. činili sadašnja zgrada osnovne škole sa pratećim okolnim objektima, kroz koje je prošlo više hiljada ljudi – posetioca čeka šok. Nekoliko metara visok spomenik sa krstom u centralnom delu i natpisom: "Borcima koji svoje živote ugradiše u temelje Republike Srpske". Na zgradi koja je deo kompleksa postavljene su skele. Upućeni kažu da je planirano da nikne dom kulture.

– To je jasna poruka koju šalje vlast – reći će mladi aktivista iz Prijedora Goran Zorić.

Uprkos takvom odnosu entitetskih i lokalnih institucija, preživeli logoraši i borci za ljudska prava ne odustaju u nameri da obeleže mesto stradanja nevinih ljudi. Ako već ne mogu da dobiju dozvolu lokalnih čelnika za podizanje spomen-ploče ili memorijalnog kompleksa, onda bar svojim prisustvom.

“Ovo je neformalni program, ovo nije manifestacija, ovdje nema političkih poruka i dobrodošli su svi građani i građanke iz cijele BiH", rekao je novinarima aktivista Emir Hodžić. "Mi se nadamo da ćemo ovo raditi svake godine, gdje ćemo imati zdrav razgovor, zdravu diskusiju o problemima ratnih zločina, problemima kulture sjećanja, kako da utičemo na izmjene u kuturama sjećanja i kako da utičemo na mlađe ljude da shvate zašto još uvijek pričamo o ovim stvarima i zašto još uvijek imamo negiranje zločina u ovoj zemlji.”

Odgovor na ovo pitanje ponudio je Goran Šimić, stručnjak u oblasti krivičnog prava, koji je okupljenima koji su se smestili na centralni otvoreni deo logorskog kopleksa, između dveju zgrada. Prema Šimićvim rečima, greška bh. društva je što se u postratnom periodu previše oslonilo na rad pravosudnih institucija.

"Mi kao društvo i država nismo prstom mrdnuli da utvrdimo šta se događalo za vrijeme rata. Svi se pretvaramo da mi u suštini znamo šta se dogodilo u bivšoj Jugoslaviji. Na osnovu čega? Pa mi se nismo potrudili da utvdimo ni koliko je tačno ljudi ubijeno za vrijeme rata. Šta to govori o nama? S druge strane, stvorili smo jednu magiju da će sudovi utvrditi tu istinu. Njima smo dali tu ulogu. Obaveza suda nije da utvrđuje istinu, njegova obaveza je da utvrdi krivičnu odgovornost optužene osobe. Mi smo od oko 1.600 predmeta, rešili samo oko 300. I pretvaramo se da na osnovu toga znamo šta se desilo u Jugoslaviji", rekao je Šimić, te zaključio da suđenja za ratne zločine nisu dovoljna.

"Ona su jedan minoran pokušaj pomirenja na ovim prostorima. To je mali segment onoga što zovemo tranzicijskom pravdom, ali nam ona nikad neće podići spomenike, to će uraditi Općina Prijedor ili neće uraditi. Sudovi nikad neće napraviti popis žrtava, kao ni bezbroj drugih stvari", kaže Šimić.

Na zgradi koja je planirana da postane dom kulture okačeno je desetak fotografija. Neke od njih su dobro poznate onima koji su nešto čitali o prijedorskim logorima: slike goluždravih, izgladnelih muškaraca iza logorske žice, čovek koji pokazuje ljubičaste podlive na leđima. U unutrašnjosti objekta oronuli zidovi, memla i tišina koju ne narušavaju ni znatiželjnici sa fotoaparatima.

Među desetinama posetilaca, i beogradske Žene u crnom. Kao i svake godine, došle su da odaju počast žrtvama etničkog čišćenja u Prijedoru. Ovog puta, međutim, tu su i kao laureatkinje Međunarodne nagrade za borbu protiv poricanja genocida koju je Staši Zajović, ispred ove mirovne organizacije, dodelio Edin Ramulić, predsednik Udruženja Prijedorčanki "Izvor".

"Nešto smo naučile otkad smo ustale protiv ovog užasa – da pravda počinje od odgovornosti za druge. Tako smo odlučile da to budu žrtve zločina, pre svega žrtve zločina počinjenih u naše ime. Iako smo im od prve sekunde poručile ‘Ne u naše ime’, mi ipak osećamo stid zato što znamo odakle dolazimo. Zato što kao žena i aktivistkinja moram da znam s koje moralne, političke i emotivne tačke vam se obraćam. A to je da sam građanka države koja je naslednica agresorskog zločinačkog režima koji je izvršio agresiju na BiH, koji je organizovao, planirao bezbrojna ubistva i pretvorio ovu regiju u konc-logor i koji je i samu smrt ponizio", rekla je Staša Zajović u emotivnom govoru.

Sunce je odavno zašlo iza horizonta kada je beogradska aktivistkinja ispraćena sa improvizovane bine aplauzom. Grupa aktivista potpalila je vatru koja bi trebalo da nas zagreje tokom prohladne noći. Dok drvo pucketa u ognju,  pesnik Enes Kišević recituje pesmu "Sijeda djeca":

"Za kakav mir mi je ginut’ kad mir oduvijek postoji.
On bi se i sada čuo
Da ne zveckate oružjem svojim.

Za koju mi zemlju je pasti
Kad ja sav pripadam zemlji.
I sve nedužne žrtve sahranjene su u meni."

Da li "Sijedu djecu" čitaju klinci u školi u kojoj su nekad bili zatvoreni i mučeni ljudi  "pogrešnih" imena? Sa ovim pitanjem tonemo u san, tu na mestu na kojem je pre dvadesetak godina hiljade njih odlazilo na počinak, sa strepnjom da neće doživeti jutro.

OMARSKA: Gazimo makadamskim putem u oblaku prašine. Lepi se za znojavu kožu, ulazi u nozdrve, oči. Svaki auto koji prođe podigne novi veo. A, automobila ima na desetine. Sa domaćim i stranim registracijama, pristižu u dugoj koloni koja se kreće ka rudničkom postrojenju Omarska. Saobraćaj regulišu lokalni policajci raspoređeni na nekoliko mesta.

Omarska je danas pod vođstvom firme Arcelor Mittal, a njome su pre 21 godinu rukovodile srpske snage koje su na hiljade zarobljenih Bošnjaka i Hrvata ovde mučile i ubile. Na jedno od navećih mučilišta, takozvanu "belu kuću" nailazimo na samom ulasku. Manji objekat podeljen je sa nekoliko proporcionalno malih prostorija. Tokom ratnog perioda, zarobljenici su ovde premlaćivani i zlostavljani na najrazličitije načine. Ovog šestog avgusta u prostorijama lebdi stotine belih balona, svaki od njih nosi ime osobe koja je život završila u Omarskoj.

– Pogledaj, evo naše Nure – obraća se žena devojčici koja bi joj mogla biti unuka, i pokazuje joj cedulju s imenom. Jedan stariji čovek, podupirući se štapom, prolazi između balona, sa svakog uzima ceduljicu, pogleda je na trenutak-dva i nastavlja dalje. S vremena na vreme zastane, nadlanicom obriše suze pa opet ispočetka. 

Preko puta "bele kuće" je hangar u kojem je bila smeštena većina zatvorenika. Na severnoj strani smeštena je upravna zgrada, u čijem je jednom krilu bila kuhinja sa kantinom. Čitavu zgradu tokom komemoracije "obezbeđuje" (od čega, nismo uspeli da utvrdimo) desetak policajaca. Dok prolazimo kantinom primećujemo  nekoliko njih kako se šetaju između praznih stolova. Jezovitost prizora upotpunjuje propagandni plakat s porukom: "Ništa nije važnije od vašeg zdravlja".

Kako se na ovom mestu pre dve decenije brinulo o tuđem zdravlju?

"Tako je grozno zaudaralo, zarobljenici su imali vaške, bili su bolesni", citirao je Sudbin Musić, iz Udruženja logoraša "Prijedor 92" zaključke Haškog tribunala. "Polovina muškaraca je bila teško pretučena. Jedan je svjedok opisao mladića po imenu Avdić koji je bio zatočen u hangaru i koji je imao takve rane na desnoj i lijevoj strani grudi da su mu crvi puzali pod kožu. Potpuno je odrezao dijelove svoje potkošulje, jer ga je toliko bolelo da ima bilo kakvu tkaninu na ranama."

Među onima koji su preživeli teror u Omarskoj bio je i Kemal Pervanić. U logor je dospeo kao 24-godišnji momak. Iako je, kako kaže, na ovom mestu zamalo izgubio glavu, ima potrebu da se vraća i posećuje Omarsku.

"Za mene je ovo i nešto jako duhovno, gdje ja imam potrebu da samo dođem i samo sjedim. To mi je potrebno kao logorašu i kao ljudskom biću, iako sam ovdje bio dehumaniziran. Na neki način, kada dođem ovamo ja sebi vraćam dio te svoje humanosti. Postoje neke stvari koje su jako intimne i koje je teško objasniti, a koje mi koji smo preživjeli ovo razumjemo čim se pogledamo", kaže Pervanić.

Uprkos pravosnažnim presudama za zločine u Omarskoj i zahtevima bivših logoraša da se od ovih objekata napravi memorijalni centar, lokalne vlasti i Arcelor Mittal odbijaju da čak i skromno obeleže mesto stradanja.

"Lokalne vlasti u Prijedoru i vlasnici rudnika Omarska ne dozvoljavaju ni da se postavi spomen ploča ili spomenik patnji logoraša. Tako se zločin u Omarskoj nastavlja. Bestidno se pokušava izbrisati trag zločina novcem i dobrim investicijama. Ali dok je nas svjedoka, bivših logoraša i učesnika tih strašnih događaja, borba za istinu ne možđe, ne smije i neće sigurno prestati", rekao je predsednik Udruženja logoraša “Prijedor 92”.

Omarska za Kemala ima veliku ulogu u lečenju njegovih trauma, a on dodaje da bi memorijalni centar bio lekovit i po širu zajednicu.

"Meni kao pojedincu nije potreban memorijalni centar, ja sam sam hodajući memorijalni centar. Međutim, potrebno nam je mjesto gdje ćemo obrazovati ljude, gdje nećemo upirati prst u nekoga i optuživati za zločine. Nek’ se time bave pravosudne institucije, nek’ istoričari pišu istoriju. Ali što se tiče budućnosti ovog kraja i naraštaja, ovoj zemlji treba ovako nešto da bismo se učili na svojim greškama. Ali oni koji negiraju ono što je ovdje bilo, a znaju šta se događalo, stvaraju dodatne traume za mlade ljude, kao što stvaraju i tenzije", kaže ovaj 45-godišnji momak koji danas živi na relaciji Velika Britanija – BiH.

Dok razgovaramo na avgustovskoj jari, priprema se poslednji deo komemorativne ceremonije. Baloni se iznose iz "bele kuće" i razdeljuju ljudima okupljenim na obližnjoj livadi. Koji trenutak kasnije, stotine belih balona poleteće u nebo. Policajci nas spremno usmeravaju ka izlazu. Kao da su jedva dočekali završnicu. Ponovo makadam, vazduh koji treperi od žege i oblak prašine. Kada i poslednji automobil ode put Prijedora i Kozarca, umesto zastora od prašine, nekadašnji logor obaviće tišina.

***

Najteži je povratak u Beograd. Minut-dva pre nego što ćemo se iskrcati na Autobuskoj stanici, prolazimo pored Savskog trga gde je ne tako davno podignut spomenik „Žrtvama rata i braniocima otadžbine od 1990. do 1999. godine“. Spomenik koji je paradigma današnje Srbije, autistične, letargične, bez empatije i saosećanja. Srbije u kojoj umesto stihova Enesa Kiševića javnim prostorom caruje uhoparajuća tišina poricanja.

 

(kontrapress.com)

Socijalne mreze

Kozarac.ba se nalazi na raznim socijalnim mrezama, posjeti nasu facebook, twitter ili youtube stranicu.