“Iz sehare Denijala Dergića”: Kišna dova

Kišna dova (Po istinitoj priči)

Pričala mi majka stara,
Sve je bilo ko Sahara,
Curica je mala bila,
U mekteb je odlazila.

Godina je sušna bila,
Hambare je ispraznila,
Nema vode u potoku,
Da napoji žednu stoku.

Velika je bila suša,
Zabrinuta svaka duša,
U hladu se svako krije,
Samo sunce jako grije.

Allah dragi milost nudi,
Odlučiše zato ljudi,
Baš svu djecu da pozovu.
Da učine kišnu dovu.

Skupili se kako treba,
Krenuli su od mekteba,
Samo jako sunce žari,
Poveo ih imam stari.

U vrelini toga dana,
Plitka bila rijeka Sana,
Niz obalu silazili,
Svi u rijeku zagazili.

U vodu su djeca stala
Sva zajedno aminala,
Bez grijeha su djeca mala,
Nebil malo kiša pala.

I sa neba bez oblaka,
Počela je kiša jaka,
Nisu stigli da se snađu,
Ni iz vode da izađu.

Allah dragi kišu dade,
Pa i suša tad prestade,
Majka kaže bilo tako,
Uz Allaha sve je lahko.

Denijal D.