svabo
„Dobar dan, da li je gospodin Mujić?“ – Pitam čovjeka koji mi se javio na telefon nakon trodnevne potrage za brojem telefona.
„Da, ja sam. Izvolite.“
„Moje ime je Mirza Ajnadžić i čuo sam za vas slučaj u UKC Tuzla. Znam da vam je medija preko glave, ali bi me zanimalo da li biste se mogli naći sa mnom. Da mi ispričate šta se desilo.“
„Moj Mirza, naravno da mogu. Samo ja ti ne mogu nigdje dolaziti, imam 5KM u džepu i dvoje djece u kući. Sve sam potrošio na dolaske u Sarajevo, da gostujem na televizijama. Ti dođi. Ja te imam počastiti nekim sokom, ali ja ne mogu nigdje. Nedavno sam se i operisao.“
„Kako mislite potrošili ste sve pare, pa zar vam nisu bar putne troškove pokrili?“ – malo začuđeno pitam.
„Nisu, Boga mi dragog, ništa. Sve sam iz svog džepa platio jer nisam htio da se o ovome ne priča.“
Tako je počelo.
Amra Bakšić –Čamo me je kontaktirala da uradim istraživanje na tekst portala Žurnal.info o slučaju iz Poljica, malom mjestu pored Lukavca gdje živi Senada Alimanović. Žena koja je imala spontatni pobačaj i sa mrtvim djetetom u sebi živjela 10 dana, jer su doktori u UKC Tuzla odbili da je liječe.
Do Senadinog broja ne dolazim. Razlika u prezimenima Senade i Nazifa. Kasnije ću saznati da nisu zvanično vjenčani. Nakon par mailova internet portalima iz Lukavca i Poljica dobio sam broj Nazifa Mujića, Senadinog muža.
Emir, kamerman, i ja zaputili smo se ka Poljicama. Sa Nazifom smo se našli u centru Poljica, jer po njegovim riječima, oni ne zive „baš u Poljicama“.
Na samom kraju Poljica skrećemo lijevo, u šumu. Pomislio sam da će put potrajati, da ćemo izaći bar nakon nekog vremena u neki gradić. Na desnoj strani puta se ukazuje izrovan put u blatu i mala deponija. Nazif nam govori da baš tu skrenemo desno. Nismo sigurni ni da li će auto uspjeti proći. Prolazeći pored deponije, Nazif govori da tu često traže metal i ostale odbačene stvari da bi prodali. Teško mi je i razmišljati o takvom načinu života. Zalazimo dublje u šumu, sada je već samo drveće okolo. Nakon tri do četiri minute, pred nama se ukazuje malo naselje. Tek nekih dvadesetak kuća. Naselje se zove Svatovac i nadomak je Poljica.
Nazif kaze da ima četrdesetak porodica, i da samo jedna osoba radi. Ostali, kaže, preživljavaju kako stignu. Neki „beru željezo“, neki rade sporadično kada zatreba radnika na građevini. Medjutim vrlo rijetko.
„Eno vidis onu kuću gore.“ – govori Nazif – „Gore je porodica sa novorođenom bebom. Nemaju struje, pa od komšije uzimaju struju da bar nešto vide navečer.“ – Gledam u oronulu kućicu i zamišljam dijete unutra. Nemoguće.
„Vidim Nazife ni kod tebe nema struje.“ – dodajem.
„Nema. Isključili mi je prije tri dana. Nisam imao para da platim račun.“
Dok to govorimo dolaze komšije sa agregatom.
„Evo agregata. Koristim ovo da priključim jednu sijalicu navečer. Ne znam šta bih bez toga. Odmah si odsječen kada mrak padne.“
Ta slika ostaje urezana u glavi.
Porodica sa dvoje male djece, sjedi ispod sijalice dok nama prave kafu, sve ostalo je u mraku.
Upoznajem i Senadu. Ženu koju sam vidio dva puta na televiziji.
Senada je šutljiva, vidno isprepadana. Odgovori tek na pokoje pitanje.
Pitam ih da mi ispričaju sve sta je bilo.
Nazif počinje:“Ne znam sta bih ti rekao moj Mirza. Sve smo već pričali. Došao ja iz Sarajeva sa puta, ona (Senada) leži. Pitam šta joj je kaže da krvari i da je boli u stomaku. Odveo sam je u Lukavac u bolnicu, odakle nas je doktorica poslala hitno u UKC Tuzla. Tamo su je pregledali, malo očistili i poslali kući. Bolovi nisu prestali, vratili smo se i oni su rekli da za operaciju trebamo platiti 980 KM. Odmah sam rekao da te pare nemam. Zamolio sam ih da platim na dvije rate. Odbili su!“
Nazif je odatle sa Senadom koja je još u bolovima i dvoje male djece, dvije vragolaste djevojčice, krenuo od organizacije do organizacije da traži novac da im pomognu. Senada je već tada osjeća užasne bolove. Ipak pratila je Nazifa u koraku. Obratili su se raznim udruženjima građana. Sve što su dobili su odgovori da će probati nešto uraditi, jedno od njih je kontaktiralo i Ombudsmene za ljudska prava u Sarajevu.
Istraživajuci priču prije samog dolaska kontaktirao sam ta udruženja i Ombudsmene. Iz ureda Ombudsmena su mi poslali dokumenta koja su zaprimili. Kažu povezali su Senadin slučaj sa slučajem žene u Brazilu koja je preminula na sličan način. Tada je njena porodica dobila spor protiv bolnice za kršenje osnovnih ljudskih prava. Sa tim su se obratili Federalnom ministartvu zdravstva koje je u svom odgovoru konstatovalo, indirektno doduše, da je prekršen zakon. I tu sve staje. Naime u Bosni i Hercegovini, Federalno ministarstvo zdravstva nije nadređeno Kantonalnim i nema ulogu nalogodavca.
Senada i dalje polako umire.
„Sve smo moguće posjetili, od OSCE-a, do Romskih udruženja, niko nam nije pomogao. Mi čak dajemo novac za Romski fond koji je namjenjen za ovakve slučajeve. Ni tu nismo dobili novčanu pomoć. Pa ja da sam čekao da oni riješe papirima situaciju, sada bi trava iz nje rasla“ – govori Nazif.
Na kraju su otišli u Doboj gdje je Senada i operisana. Sa nekakvom, meni neobjašnjivom tugom, Senada u svojim rijetkim istupima u razgovoru sa mnom , govori da je morala prevariti državu. Uzela je naime knjižicu od snahe, i tek tako su je primili.
U Doboju, doktori su je hitno operisali.
„Ljutito mi ovaj doktor govori. Nazife šta si čekao ovoliko, da ste došli tri sata kasnije ona bi umrla.“ – dodaje Nazif.
Tada je Nazif i dobio prvu novčanu pomoć, 120KM privatno skupljenih od uposlenika OSCE-a. Kupio joj je sok.
Nakon razgovora i intervjua sa Nazifom, pokušavam da nagovorim Senadu da mi i ona ispriča šta se desilo. Čisto da imam potvrdu. Ona odbija. Pokušavam da je privolim glupavim novinarskim:“Ali ovo ne smije ostati na ovome, ako ne budete pričali zaboraviće se.“
„Neka se zaboravi, i treba da se zaboravi.“ – tužno dodaje ona.
Naime, nakon sto je sve objavio Žurnal.info i što se priča pojavila u medijima, policija se pojavila na njihovim vratima. Odveli su ih u stanicu da kako kažu naprave zapisnik. Tada su Senadi rekli da može u zatvor radi klevete.
„Možete radi klevete. Ali kleveta je kada govorite neistinu. Vi govorite ono što se desilo.“
„To mi nisu rekli.“ – dodaje Senada.
Uspijevam je nagovoriti na audio intervju bez kamere. Senada mi priča istu priču.
Nazif dodaje i to da su pokrenuli tužbu protiv UKC Tuzla i direktora iste ustanove. Govori i da ih je isti zvao na razgovor da pokušaju „to riješiti.“
„Neću, šta ja imam sa njim pričati…“ – dodaje Nazif, ipak pitajući me da li je to ispravno.
Direktor UKC Tuzla Elmir Čičkušić je bio na čelu ove bolnice. Sjetio sam se da u jednom od gostovanja Senade na televiziji sam čuo direktora kako govori o tome da je UKC Tuzla i bez zdravstvenog osiguranja prethodno primila njihovo dijete. Pitam ih za to.
„Djevojčica, ova mlađa, je pala. Povrijedila glavu, trebali su da joj to zašiju i uradili su to. Ali evo prije 2 dana nam je došao račun za tu uslugu bolnice.“ – Govori Senada.
Poslije saznajem da je interna istraga u UKC Tuzla provedena i da je zaključeno da nije došlo do povreda pravilnika od strane osoblja i UKC Tuzla.
Pada mrak, pale agregat i Emiru i meni prave kafu. Djevojčice su se već opustile pred nama pa mi jedna sjedi u krilu druga me čupa za kosu. Pričamo o tome što se dešavalo, samo komentarišemo. Obećavam im da ovo neće biti u medijima što su rekli i da je za potrebe istraživanja, jer je Senadu strah da ponovo policija ne dođe.
Emir i ja se vraćamo u Sarajevo taj isti dan. Rezultate cjelokupnog istraživanja pokazujem Danisu. Mislim da šta god da sam donio on je već bio odlučio da snimi film.
Otišao sam jos jednom kod Nazifa i Senade, ovaj put sa Danisom.
Danis pita za auto koji je vidio na snimcima.
„Dao sam da ga isjeku u staro željezo. Srce mi je puklo kada sam vidio svoje dvije djevojčice da kroz prozor naše kuće gledaju kod komšije televiziju. Šta će mi, bolje da one gledaju crtane…“ – govori Nazif.
„Oni će igrati sami sebe „ .
Sumnjičavo vrtim glavom na Danisovu, očito već donijetu odluku.
Šutim, nije moje da pričam, ja sam svoj dio posla odradio.
Danis sigurno zna šta radi.
„Bosanskohercegovački film ponovo je doživio veliki uspjeh na Internacionalnom filmskom festivalu u Berlinu. Nazif Mujić koji tumači glavnu ulogu u filmu Danisa Tanovića "Epizoda u životu berača željeza" dobio je nagradu za najboljeg glumca ovogodišnjeg Berlinalea, a sam film je dobio Srebrnog medvjeda.“
I eto potvrd Ilo se da zna šta radi. Ali ako sam onda ( a dobro je da jesam) odšutio – sada neću.
Srebreni medvjed Berlinskog filmskog festivala je filmska nagrada.
Senada i Nazif su i dalje dio marginalizovane skupine Roma u Bosni i Hercegovini. Oni su ljudi koji su na najgori način osjetili šta znaći živjeti u društvu punom predrasuda. Društvu koje će još dugo svojatati srebrnog medvjeda a ne željeti prihvatiti milione Senada i Nazifa kao svoje.
Čestitke Danisu i ekipi na nagradi, ponosan sam i tužan istovremeno jer u silnoj euforiji se izvede zaključak da nam je draži medvjed od čovjeka.
(eFM-Radio)
Add comment