Kozarac.ba

Pokušaji da se obeleže mesta stradanja podelili Bosnu

Malena kuća krem-boje smeštena je na prostranoj livadi, neznatno po strani u odnosu na ostatak bezličnih zgrada u sklopu rudnika železne rude u severoistočnoj Bosni.

Danas ništa ne ukazuje na to da je ova takozvana Bela kuća bila mesto na kojem su bili mučeni, silovani i ubijani mnogi od preko 3,000 Bošnjaka i Hrvata koji su u ovom rudniku bili zatočeni u periodu od maja do avgusta 1992., nakon što su snage bosanskih Srba zauzele grad Prijedor na početku rata u Bosni i Hercegovini.

Širom Bosne, mesta zločina često nemaju nikakva formalna obeležja u znak sećanja na ono što se tu zbilo. Posmatrači kažu da je ovakva situacija rezultat činjenice da sve tri etničke grupe u BiH odbijaju da priznaju da su pojedinci iz njihovih redova počinili zločine.

Stručnjaci za tranzicionu pravdu upozoravaju da to ne samo da otežava preživelima da se suoče sa prošlošću, već i obezvređuje napore koji se čine u cilju unapređenja budućeg suživota. A postojeći spomenici, na mestima gde su ipak postavljeni, često su lišeni bilo kakvih edukativnih komponenti, ili predstavljaju pristrasnu interpretaciju istorije koja samo produbljuje postojeće podele.

Teško da iko više može posumnjati u ono što se dešavalo u logoru Omarska kod Prijedora. O ovom logoru je bilo reči na više suđenja pred Haškim tribunalom, i sudije su tada zaključile da su „zatvorenici bili slabo hranjeni, da je hrana obično bila pokvarena, i da su bili gotovo bez vode“. Zatvorenice su bile silovane, često više puta, a ustanovljeno je i da je u barem jednom slučaju zarobljenik bio prisiljen da odgrize testis drugom zarobljeniku.

Pritvorenici su redovno bili odvođeni u Belu kuću, gde su, prema zapisnicima Tribunala, „mučeni jedan pred drugim. Ponekad su bili prisiljavani i da tuku jedan drugog. Otac je bio pretučen na smrt u prisustvu sina. Ljudi su urlali od bola. Bilo je krvi po zidovima i na zemlji.“

Omarska je u avgustu 1992. zatvorena, nakon što su novinari upoznali javnost sa uslovima u tom logoru, a fotografije izgladnelih zatočenika izazvale zgražanje širom sveta. Rudnik je 2004. godine preuzela korporacija za proizvodnju čelika ArcelorMittal, koja ga i danas vodi.

„Ako u Omarsku odete bez pratnje nekoga ko je tamo bio, nećete imati pojma šta se tamo desilo“, kaže Satko Mujagić, preživeli logoraš koji je 1993. emigrirao u Holandiju.

„S obzirom na to šta se ovde desilo za svega tri meseca – koliko je ljudi ubijeno i pod kojim uslovima – zaista je neophodno da ovo mesto bude sačuvano.“

Organizacije koje štite interese žrtava kažu da isto važi i za druge logore na tom području – od kojih su najpoznatiji Trnopolje i Keraterm – gde je, prema zaključcima sudija Tribunala, više hiljada ne-Srba trpelo „ponižavajuće i nehumane uslove“ i bilo „neprekidno mučeno“.

Udruženja žrtava kažu kako žele da podignu spomenike na lokacijama ovih i ostalih logora smeštenih u Republici Srpskoj, RS, ali i da do sada u tome nisu imala uspeha. Oni tvrde da im u većini slučajeva lokalni zvaničnici bosanskih Srba nisu dozvolili pristup tim mestima, ili da su moraju da traže dozvolu čak i za običan obilazak.

Rajko Vasić, generalni sekretar vladajuće partije RS-a, Saveza nezavisnih socijaldemokrata (SNSD), za IWPR je izjavio kako „obeležavanje lokacija stradanja predstavlja smišljenu strategiju bošnjačke politike, čiji je jedini cilj da Srbe i srpski narod prikaže kao genocidne.”

„Nemojte živeti u iluziji da će obeležavanje spomenika otežati ili podstaći proces pomirenja, niti da će doprineti uzajamnom razumevanju u zemlji. Jedini koji bi od toga imali koristi su Bošnjaci.“

Prema rečima predsednika bosanskog Udruženja logoraša, Murata Tahirovića, sami preživeli su ponekad na te lokacije stavljali male spomen-natpise – poput onog u Keratermu, koji je nekada bio fabrika keramike – ali u većini slučajeva oni su bili uklonjeni ili izbrisani.

„Nije nam dozvoljeno da postavimo bilo kakav znak sećanja na bilo koju lokaciju za koju sigurno znamo da je bila mesto patnje i gde su nevini ljudi bili ubijani – a to je žalosno“, kazao je on.

Lokalne i državne vlasti uskraćuju dozvolu za izgradnju značajnijih spomenika ili spomen-obeležja, jer tvrde da ne postoji državni zakon kojim bi bilo regulisano to pitanje – izjavio je Tahirović za IWPR.

„Kako je moguće da kad neko pogine u saobraćajnom udesu spomen-ploča bude postavljena, ali kad neko želi da obeleži ratna stradanja mnogih ljudi, to nije regulisano zakonom?“, pita se on.

Po mišljenju nekih posmatrača, zakonska ograničenja su samo izgovor političara koji žele da ostvare vlastite ciljeve.

„Nepostojanje zakona o spomenicima na državnom nivou je nešto na šta većina trenutno vladajućih stranaka računa kako bi sačuvala monopol na istinu. Te stranke nastoje iskoristiti prošlost kako bi produbile podele među ljudima, ne bi li tako ostvarile svoje ciljeve“, kaže Refik Hodžić, bivši koordinator programa Haškog tribunala za Bosnu.

„Uglavnom, u onom segmentu koji kontrolišu [političari], tamo gde predstavljaju etničku većinu oni neće dozvoliti podizanje spomenika [žrtvama iz redova neke druge etničke grupe], pogotovo onih koji su edukativnog karaktera“, nastavio je Hodžić, primećujući kako to nije praksa kojoj pribegavaju samo bosanski Srbi, nego – tamo gde predstavljaju većinu – sve nacionalnosti u Bosni i Hercegovini.

S obzirom na takav otpor, mnogi veruju da je neophodno usvajanje zakona o spomenicima.

Kemal Pervanić je imao 24 godine kada je njegovo selo bilo napadnuto, a njegov brat odveden u Omarsku. Svoje iskustvo opisao je u knjizi „Dani ubijanja“, koju je objavio 1999. godine. Danas živi u Engleskoj, a u sklopu rada na svojoj disertaciji proučavao je spomenike u Prijedoru.

Pervanić smatra da različite grupacije u Bosni i Hercegovini često zloupotrebljavaju spomenike kako bi pojačale postojeće predrasude i iskrivile činjenice o nedavnoj prošlosti. Prema njegovom mišljenju, ljudi u BiH treba da se čuvaju takvih zloupotreba, ali to ne bi smelo sprečiti podizanje spomenika.

“Bilo bi idealno kada bismo imali zakon o spomenicima na državnom nivou, koji bi zapravo sprečio da se grade spomenici koji bi širili mržnju", kaže Pervanić.

„Pročitao sam neke članke u kojima političari kažu: ’Mi nismo ni pokušali da predložimo takav zakon, jer on ne bi ni prošao’“, kazao je on. „Pa, nema razloga da neko barem ne pokuša. Ukoliko ne uspete, onda pokušavate opet, i opet, i opet.“

Postoje možda još neke mogućnosti, kaže Branko Todorović, izvršni direktor Helsinškog odbora za ljudska prava (Helsinki Committee for Human Rights, HCHR) u RS-u.

„Zbilja mislim da će vlasti [u Bosni] morati da se suoče sa potrebom da usvoje zakon o ovom pitanju. Ne postoji drugi način da se reguliše ta oblast“, kaže on. „Sasvim sam siguran da će se politika ograničenog odobravanja izgradnje spomenika nastaviti sve dok postoji pravni okvir koji omogućava da se zahtevi slobodno tumače i odbijaju.“

NEKI IZUZECI

Postavljanje memorijalnih ploča ili spomenika ponekad biva odobreno, ali na mestima „skrivenim od očiju javnosti, u selima gde žive povratnici, ili ako se radi o verskim spomenicima na grobljima gde su pokopane žrtve“, kaže Hodžić.

Primer jednog takvog bošnjačkog spomenika postoji u Kozarcu, gradiću nedaleko od Prijedora koji je bio gotovo u potpunosti bošnjački dok ga 24. maja 1992. nisu zauzele snage bosanskih Srba. Nakon toga, nesrpski stanovnici su bili ili ubijeni ili proterani, a njihove kuće uništene.

Danas je Kozarac ponovo većinom bošnjački, i to zbog velikog priliva povratnika, a spomenik žrtvama rata iz tog grada otvoren je u julu ove godine. Unutrašnjost velike sive kamene kupole ispisana je imenima 1,226 stanovnika Kozarca koji su ubijeni za vreme sukoba. Spoljašnjost kupole prekrivena je električnim svećama – po jedna za svaku žrtvu – koje svetle tokom noći.

Ovaj spomenik je nastao tek nakon „intenzivnog lobiranja“, objašnjava Mujagić, koji je odrastao u Kozarcu.

„Sve je to politika“, kaže on. „Kozarac je već bio mala enklava . . . 95 procenata stanovništva je bošnjačko, tako da srpskim vlastima verovatno nije bilo previše stalo. Na neki način se radi o spomeniku za Bošnjake, u ’njihovom sopstvenom gradu’.“

Todorović smatra da su lokalne vlasti bile pod pritiskom da „odobre barem jedan spomenik“.

„Zbog svoje demografske strukture, Kozarac je verovatno predstavljao najmanji rizik“, kazao je on.

Osim toga, spomenik u Kozarcu ne sadrži bilo kakve edukativne komponente, koje inače najčešće izazivaju protivljenje. Svaka od strana je odlučna u tome da izbegne sve što bi moglo biti u suprotnosti sa njihovim tumačenjem ratnih zbivanja, kažu posmatrači.

„Ova polarizovana tumačenja nedavne istorije su zapravo nastavak sukoba drugim sredstvima“, objašnjava Luis Bikford (Louis Bickford), gostujući profesor Njujorškog Univerziteta i bivši direktor Programa sećanja i odgovornosti pri Međunarodnom centru za tranzicionu pravdu.

To je vidljivo i u samom Prijedoru, gde spomenik koji se nalazi na području logora Trnopolje nije podignut bošnjačkim i hrvatskim civilima koji su tu poginuli, nego pripadnicima vojske bosanskih Srba koji su tokom rata poginuli na drugim lokacijama. Stub od sivog kamena okružen je izrezbarenim anđeoskim krilima, a u središtu se nalazi veliki krst.

„Postavlja se pitanje da li ovo predstavlja simboliku koja doprinosi dugoročnom miru, ili simboliku koja zapravo omogućava nastavak sukoba“, kaže Bikford. „Ubeđen sam da je u pitanju ovo drugo.“

Reakcije preživelih Bošnjaka su vrlo rečite.

„Oni nam se tim činom praktično rugaju“, kaže Sabiha Turković, koja je bila pritvorena u Omarskoj, Trnopolju i Keratermu. U zatočeništvu je, kako je izjavila za IWPR, u više navrata bila silovana, premlaćivana i mučena.

Tahirović je spomenik u Trnopolju nazvao „dodatnom provokacijom“ od strane vlade „koja želi da pokaže . . . da je njihovo spomen-obeležje važno i da treba da ostane tamo, dok [naše] ne može“.

I zaista, opštinske vlasti često odobravaju izgradnju spomenika žrtvama iz vlastite etničke grupe, a blokiraju izgradnju spomenika svima drugima – kažu preživeli i posmatrači.

Srpski spomenik u Trnopolju ilustruje dominantni narativ u RS-u, prema kojem jedva da se priznaje postojanje nesrpskih žrtava.

„Činjenica da je 3,500 ljudi iz Prijedora, i to ne-Srba, umrlo [u tom gradu] . . . nije javno priznata“, kaže Hodžić. „Razlog leži u tome što vlada RS-a, tj. etnički utemeljen vladajući establišment, neće dopustiti da bilo šta ugrozi njihovo tumačenje događaja iz proteklog rata.“

Zbog međusobno suprotstavljenih ideja o tome šta je prava istina o ratnim zbivanjima, i dalje je vrlo prisutna nacionalistička retorika, naročito među političarima iz RS-a.

Nedavno je predsednik tog entiteta, Milorad Dodik, negirao postojanje genocida u Srebrenici, uprkos presudama dva međunarodna suda. On takođe pominje mogućnost i da se Republika Srpska otcepi od ostatka Bosne i Hercegovine.

Po mišljenju posmatrača, ova vrsta retorike je umnogome povezana sa problemom spomenika.

„Razlog za protivljenje spomenicima je mnogo dublji od pukog suprotstavljanja njihovoj izgradnji“, izjavio je Todorović iz Helsinškog odbora.“To protivljenje je zapravo usko povezano sa opštim poricanjem da su ti zločini uopšte i počinjeni.“

Neki kažu da se poricanje zločina negativno odražava ne celokupnu političku situaciju u BiH.

„Prilično je jasno da čitava ta opstrukcija [spomenika] predstavlja deo politike poricanja“, kaže Dion Van den Berg, viši politički savetnik holandske organizacije IKV Pax Christi, koja je već dugo aktivna na Zapadnom Balkanu.

„Stvari postaju sve gore kada je u pitanju poricanje ratnih zlodela“, kaže Van den Berg, dodajući da se, iako je to najočiglednije u RS-u, ista stvar dešava i na područjima gde dominiraju Bošnjaci i Hrvati.

„Mislim da je za međunarodnu zajednicu važno da ubrza rešavanje problema oko spomenika.“

Međunarodnu zajednicu, po Van den Bergu, u ovom trenutku najviše brinu težnje Bosne i Hercegovine da se priključi Evropskoj Uniji.

„Oni misle da će se pristupanjem EU-u rešiti svi problemi [Bosne i Hercegovine]“, kaže on. „A to nije slučaj.“

Hodžić je naglasio kako EU mora jasno reći BiH da će javno „negiranje pravno potvrđenih činjenica . . . jednostavno sprečiti bilo kakav napredak zemlje ka ostvarenju njene želje da se priključi Evropskoj Uniji“.

„To mora biti istaknuto kao jedno od najvažnijih pitanja, ne samo zbog uticaja na žrtve i podele među ljudima, nego zato što to stvara osnov za buduće sukobe“, rekao je Hodžić.

„Traume iz devedesetih su toliko ozbiljne, a narativi koji se grade oko tih trauma predstavljaju kičmu ovdašnjih etničkih identiteta. Ukoliko se ne usredsredimo na ta pitanja, i ukoliko to ne učinimo uskoro, ona će ostati zacementirana i jednog dana će nam eksplodirati u lice.“

ZA KOGA SU SPOMENICI?

Iako su većina preživelih i posmatrača saglasni oko toga da spomenici treba da budu podizani na mestima masovnih zločina, ne postoji zajednički stav o tome šta bi trebalo da bude njihova svrha. Treba li da spomenici budu podizani zbog žrtava? Ili ih treba koristiti za edukaciju posetilaca i podsticanje pomirenja među zajednicama?

Kao neko ko je preživeo Omarsku, Pervanić kaže kako je poslednjih godina sve više malih spomenika koje u Prijedoru podižu Bošnjaci, ali da se u mnogim slučajevima radi o spomenicima verskog karaktera, koji koriste jezik podele.

„Ljudi na te spomenike stavljaju natpise poput ’Oni su ubijeni na zverski način’“, kaže on. „Ako tuda prođu posetioci ili deca, pomisliće: ’O, znači Srbi su zveri.’“

On naglašava kako su „poruke koje šaljemo izgradnjom tih spomenika veoma važne.“

„Oni ne bi trebalo da ukazuju na nečiju krivicu, nego da budu pouke za budućnost. Po mom mišljenju, ne radi se o onome što su ’oni’ učinili ’nama’ – svi smo mi ljudi i to je ono što ljudska bića čine jedno drugom u vreme rata. Ratovi nikada nisu crno-beli.“

U tom smislu, on tvrdi da spomenici treba da budu „živi spomenici“ koji ljude edukuju o onome što se tamo desilo.

Nekoliko preživelih sa kojima smo za ovu priliku razgovarali ukazuju na to da bi želeli da vide kako su nekadašnji zatvorski logori pretvoreni u neku vrstu muzeja, te da nije dovoljno imati samo spomenik sa ispisanim imenima.

Naravno, upravo su takvi spomenici i razlog za pružanje otpora njihovoj izgradnji.

„Kada sam se par puta otišao u Omarsku, razgovarao sam sa nekim Srbima i oni su mi rekli: ’Treba da sačekamo da prođe još 50 godina i vreme će se postarati za to’“, kaže Pervanić. „E pa vreme se neće postarati za to. Ako odmah počnemo da se bavimo ovim problemom, brže ćemo ga i rešiti. U protivnom, neispričane priče će se kroz izvesno vreme pretvoriti u mitove, a to je vrlo opasno.“

Kao preživeli logoraši, i Pervanić i Mujagić aktivno su učestvovali u nastojanjima da u Omarskoj bude podignut spomenik koji je ArcelorMittal 2005. godine pristao da finansira. Ta kompanija je tada rekla da će sačuvati Belu kuću, te da će ona na kraju biti pretvorena u memorijalni centar. Takođe je angažovala medijatore iz britanskih dobrotvornih organizacija, koji rade sa lokalnom srpskom zajednicom, bošnjačkim povratnicima i onima koji žive u dijaspori.

Pervanić kaže da je u početku žarko želeo da sudeluje u tom projektu.

„Kada gledam na to iz ove perspektive, mislim da je moj optimizam bio pomalo naivan“, izjavio je on za IWPR. „Mislio sam samo na sve one dobre stvari koje mogu proisteći iz našeg pokušaja da analiziramo i razumemo čitavu situaciju.“

Međutim, on kaže da, pored ostalog, „Srbi nikada nisu bili spremni da prihvate bilo kakav spomenik na mestu logora Omarska“.

Gradonačelnik Prijedora, Marko Pavić, javno se usprotivio toj inicijativi, a dodatne komplikacije su dovele do toga da ju je ArcelorMittal u februaru 2006. obustavio. Kompanija je potom u svom saopštenju navela kako se „ipak nada da će se pokazati mogućim da se taj posao nastavi i da će projekat biti priveden kraju uz podršku svih učesnika“.

To tek treba da se desi.

Pervanić kaže kako više nije siguran u to da bilo kakav spomenik može biti nametnut zajednici koja je još uvek ne želi da se suoči sa sopstvenom prošlošću.

„Mnogi preživeli kažu da je ArcelorMittal većinski vlasnik kompanije, te da može i da nametne to rešenje“, kazao je on. „Ali nisam siguran da bi nametnuto rešenje funkcionisalo.“

On je ukazao na srebrenički memorijalni centar i groblje u obližnjim Potočarima, koji su izgrađeni 2003. u znak sećanja na masakr koji su snage bosanskih Srba izvršile u julu 1995. nad oko 8,000 bošnjačkih muškaraca i dečaka.

Poput Prijedora, i Srebrenica se danas nalazi u RS-u, a podizanje tamošnjeg memorijalnog centra je naposletku bilo omogućeno direktnom intervencijom iz Kancelarije Visokog predstavnika u Sarajevu, odnosno međunarodnog organa čiji je zadatak sprovođenje odredbi Dejtonskog mirovnog sporazuma, kojim je okončan rat u BiH.

„Samo jedan dan nakon srebreničke komemoracije u Potočarima, Srbi održavaju vlastitu komemoraciju za svoje žrtve“, kaže Pervanić. „I šta je rezultat svega toga? Doprinosi li to miru i pomirenju? Je li to dobro za budućnost Bosne? Ne znam.“

Spomenici pružaju mogućnost da se ubrza proces pomirenja, nastavlja Pervanić, a predstavljaju i priliku za javne rasprave – u kojima može sudelovati veliki broj ljudi – o otvorenim pitanjima vezanim za ovaj problem.

„Kad mislim o ratu, pokušavam da ne razmišljam u stilu ’Komšije su mi spalile selo i odvele me u logor’. Pokušavam da shvatim uzroke, šta su dublji razlozi za sve to“, kaže on. „Zbog toga govorim da je važno da se o ovom pitanju javno raspravlja, da se čuju različita mišljenja. To će ljude navesti da razmisle o mnogo širim temama, umesto da se bave samo sirovim činjenicama. Ako prihvate takav način razmišljanja, onda suočavanje različitih narativa ima smisla“.

Međutim, ideja pomirenja – pogotovo u kontekstu spomen-obeležja – može biti veoma problematična, zapaža Van den Berg iz organizacije IKV Pax Christi.

„Ja nikada ne koristim reč pomirenje“, kaže on. „Nije na meni da odlučim kada ljudi treba da se pomire. Zamislite da ste ostali bez oca i brata i da vam neko priđe i kaže: ’Prošlo je 15 godina, nastavi da živiš svoj život.’ To je nemoguće. Zaista je na ljudima da sami odluče kako i kada treba da se pomire.“

On je rekao da bošnjačka i srpska zajednica ne mogu biti „prisiljene“ da se saglase oko onoga što se desilo.

„Jedni imaju jednu, a drugi drugu istinu“, nastavio je Van den Berg. „Proći će decenije pre no što uskladite njihova različita tumačenja istorije, ukoliko ikada do toga i dođe.“

KAKO DALJE?

Nakon holokausta, spomen-obeležja Jevrejima su podizali Nemci – kaže Mujagić.

„To bi trebalo da učini nacija u čije ime se sve ovo desilo, i to se ne može nametnuti. S druge strane, ako budemo samo sedeli i čekali da oni nešto učine, onda se nikada ništa neće ni desiti“, kaže on.

„Ne možemo čekati na njih. Treba sami da nastavimo . . . da postignemo da ti zločini budu vidljivi svima. U jednom trenutku, političari više neće moći da ih ignorišu. To će postati deo svakodnevnog života. Neće se to dogoditi sutradan, pa čak ni za godinu dana, ali za pet ili deset godina stvoriće se povoljan trenutak da se konačno reši ovaj problem, jer on neće nestati, on je sve vreme tu.“

Mujagić kaže kako nije odustao od podizanja spomenika u Omarskoj. Godine 2008., pet nevladinih organizacija – uključujući i njegov NVO Optimisti 2004 – okupile su se sa namerom da pišu zahteve lokalnim vlastima, kao i da organizuju konferenciju o logoru. Međutim, do sada je, po njegovim rečima, bila održana samo jedna javna rasprava u Prijedoru, a dva puta godišnje organizuju se posete nekadašnjem logoru.

Glavni razlog za to je politika, koja postaje sve radikalnija u RS-u i Prijedoru, ali donekle i u Sarajevu“, kaže Mujagić. „Shvatili smo da je – s obzirom na to da je u Bosni sve ispolitizovano – veoma teško početi pisati pisma u kojima se traži izgradnja ovog spomenika. Ne želimo da Omarska bude deo politike, već deo bosanske i evropske istorije.“

Posmatrači kažu da, iako je pitanje spomenika u BiH skoro uvek ispolitizovano, ne znači da se to mora odnositi i na njihov sadržaj .

„Spomenici definitivno mogu biti ne-politički; međutim, pitanje je kakvo će biti tumačenje tih spomenika“, zapaža profesor Njujorškog Univerziteta Bikford. „Ali mislim da namera koja stoji iza njih može biti ne-politička, pa samim tim i projekat koji stoji iza njih može biti ne-politički.“

Pervanić kaže da će, ukoliko barem Bela kuća bude sačuvana kao spomenik, to biti ne samo način da se edukuju drugi, već će i njemu samom pomoći da prevlada ono što mu se tamo desilo.

„Govoreći kao žrtva, mislim da mi, ako ikada osetim potrebu da tamo odem, treba omogućiti pristup tom mestu“, rekao je on. „A ako na tom mestu bude spomenik, onda se mogu vratiti i naći načina da se suočim sa svojom prošlošću.“

Po njegovim rečima, Omarska treba da upozori na ono što ne treba činiti drugim ljudskim bićima – i to kako Srbe, tako i ne-Srbe.

„Ti zločini su bili počinjeni protiv mene, ja sam tu bio zamalo ubijen“, kaže on. „Ali krug nasilja treba da bude prekinut mojim stradanjem.“

Mujagić se slaže sa ovim stavom i tvrdi kako Omarska treba da „upozori na bezumlje koje se više nikome ne sme desiti“.

U tom smislu, obojica kažu i kako bi trebalo da postoje i spomenici na mestima gde su tokom rata bili zatočeni Srbi.

Pervanić se pozvao na primer logora Čelebići u južnoj Bosni, gde su – prema zaključcima sudija Haškog tribunala – srpski pritvorenici bili ubijani, mučeni i silovani od strane bošnjačkih i hrvatskih stražara.

„Nije važno to što je tamo bio zatočen manji broj ljudi, [oni] su trpeli nehumano postupanje, i smatram da i ta mesta treba da budu obeležena“, kaže Pervanić. „Na primer, ukoliko Bošnjaci odu da posete ta mesta, treba da znaju šta su pripadnici njihovog naroda učinili tim ljudima.“

Po rečima Todorovića iz Helsinškog odbora, do sada nije bilo nikakvih formalnih zahteva za podizanje spomenika u Čelebićima. Taj logor danas koriste bosanske oružane snage, što – dodaje on – znači da bi pribavljanje odobrenja išlo jako teško.

Bilo je pokušaja da se postavi spomenik u zgradi Državnog suda u Sarajevu, nekadašnjoj kasarni Viktor Bubanj, gde su Srbi tokom rata, kako tvrde, bili zatočeni i zlostavljani. Ali taj je zahtev, kaže Todorović, odbijen. Zločini koji su tamo navodno bili počinjeni nikada nisu bili predmet sudskih procesa.

I inače, kada su u pitanju spomenici, broj zvaničnih zahteva srpskih organizacija je „daleko manji“ od broja zahteva koje su podnele nesrpske organizacije – zapaža Todorović.

Slavko Jovičić je, kao Bosanski Srbin koji tvrdi da je bio zatočen u kasarni Viktor Bubanj, pokrenuo inicijativu za postavljanje spomen obeležja na tu lokaciju.

„Niko ne treba da ima iluzije da će to biti zaboravljeno preko noći, i zbog toga se ja zalažem za [obeležavanje] svih mesta patnje, nezavisno od nacionalne ili verske pripadnosti žrtava“, kaže on.

Međutim, dodaje on, kad bi to bilo učinjeno na svakom mestu gde se desio zločin, Bosna bi bila „prekrivena“ spomenicima.

„Gde bismo na kraju stigli, ako bismo označili sva mesta masovnih ili pojedinačnih stradanja u BiH?“, pita Jovičić. „To nam ne bi omogućilo budući suživot, već bi nas stalno vraćalo u vreme koje je donelo nesreću za sva tri naroda.“

No, ostali preživeli kažu kako je postizanje konsenzusa o ovim pitanjima, koliko god to bilo teško, ključno za budući suživot.

„Sećanje na prošlost će na naki način otvoriti put ka budućnosti“, kaže Mujagić. „Ono će stvoriti pretpostavke za normalan zajednički život svih naroda na ovim prostorima.“

(By Rachel Irwin, Velma Saric – International Justice – ICTY)

Socijalne mreze

Kozarac.ba se nalazi na raznim socijalnim mrezama, posjeti nasu facebook, twitter ili youtube stranicu.