Intervju Dana: Petar Luković

Jedan od najistrajnijih boraca za bolju Srbiju, drugo lice Beograda, Pero s onoga svijeta, za Dane govori o Vojislavu Koštunici i Borisu Tadiću, Srbiji danas, odnosu prema Republici Srpskoj, Kosovu, Evropi, Rusiji…

Petar Luković: “Potpuna je sreća što nema teorijske šanse da dođe do nekih napada, odbrana, vojnih manevara i šta ja znam čega jer je Srbija nesposobna”

DANI: Kako komentirate punu podršku Vojislava Koštunice i nešto umjereniju Borisa Tadića Miloradu Dodiku povodom odbijanja mjera visokog predstavnika i prijetnji paralizom BiH i raspisivanjem referenduma o otcjepljenju Republike Srpske?

LUKOVIČ: Pre svega, ja ne vidim neku bitnu razliku između neke načelne velike podrške ili neke takozvane blage podrške. Podrška je podrška, teško mi je da govorim o stepenima podrške tome. Ja bih govorio o jednoj unisonoj podršci Srbije, dakle, govorimo o podršci premijera, predsednika i Skupštine. Govorimo o zvaničnim telima Srbije i neka niko nema nikakve iluzije o tome da postoji nekakva razlika u odnosu prema Republici Srpskoj ili Bosni i Hercegovini kad je ovo pitanje na dnevnom redu. Cela suština čitave priče i čitavog slučaja je vrlo prosta. Dakle, to je priča koja postoji i koja figurira u našoj javnosti, i u međunarodnoj javnosti, i u svetskoj javnosti, i u vasionskoj javnosti – to je priča koja postoji već duži niz godina. Otkako postoji problem Kosova, postoji problem Republike Srpske. RS se sve vreme veže za Kosovo, to je stvar koja se u Srbiji pominje već nekih sedam-osam godina. Izjava Koštunice, Tadića i Skupštine Srbije – ko ima priliku da vidi kako izgledaju sednice Skupštine i šta se na njima priča, onda bi mogao da vidi nekakav glas delegata koji predstavljaju takozvani narod – reč je o više-manje unisonom mišljenju da oduzimanje Kosova neće proći tako bezbolno kao što se misli zato što mi u rezervi imamo – šta? Takozvanu Republiku Srpsku! RS se u ovom slučaju koristi, ne samo kao neka vrsta alibija već i kao neka vrsta hladnog oružja kojim ćemo zadati taj finalni, konačni udarac međunarodnoj zajednici. S druge strane – jako je bitno – instruiranje i formiranje nekoga ko se zove Milorad Dodik u nekog ko je najbolji prijatelj i najbolji učenik Vojislava Koštunice neodoljivo podseća na period kad je Radovan Karadžić bio najbolji učenik Slobodana Miloševića, koji mu je bio mentor. Prema tome, matrica je ista. Mi opet imamo neke svoje ljude koji u nekim tuđim državama rade posao za nas, i to je priča na koju smo mi navikli. Uostalom, instaliranje Dodika u nekakvu zvezdu i, da kažem velikim slovima, Našeg Srbina Tamo, dakle NST, počelo je onog trenutka kad je on bio glavna zvezda na koncertu Cece Veličković u Beogradu, gde je u društvu Koštunice i Matije Bećkovića bio na koncertu svoje omiljene pevačice. Onda je otvarao Guču, onda je bio na košarkaškim utakmicama, itd. Onda su sve priče o tome da je kupio vilu od milion evra u Beogradu, koje su, naravno, tačne odmah bačene u zapećak. Drugo, njegovo prisustvo ovde na televizijama i u nekakvim emisijama je bilo u potpuno nenormalnoj količini da se naprosto čovek koji živi u Srbiji zapita – pa dobro, jebo te, šta taj čovek radi ovde u Srbiji, što ne radi tamo, gde je predsednik…

DANI: Premijer…

LUKOVIČ: Pa da, otkud znam šta je, neki entitet, šta je to… Hoću da kažem da ova stvar nije došla spontano i bezveze. Spontanost ne postoji u srpskoj politici. To je zadnji adut, očajnički adut, to je kao kad se u filmovima, kad ne znaju šta da rade, bacaju s mosta ili sa zgrade iz nekog očaja. Mi ovde imamo Milorada Dodika koji je naše poslednje hladno oružje. Sama činjenica da je Srbija vrsta zemlje, koja je u stanju da u roku od 24 časa napravi neverovatnu vrstu sranja, govori ne toliko o Srbiji koliko o državi kojom rukovode Koštunica i Tadić. Mi smo juče imali jedan demarš – to je, prevedeno na bosanski, jedan šamar – nezabeležen u istorijskoj praksi diplomatije, da pet velikih zemalja – Amerika, Engleska, Francuska, Nemačka i Italija – protestuju protiv ludačkih izjava vlasti spram BiH, Lajčaka, njegovih odluka, što govori o tome koliko je to ozbiljno shvaćeno u svetu. S druge strane, ono što je vrsta ludila u Srbiji, na taj demarš pet velikih zemalja nije se oglasio ni Tadić, ni Koštunica, ni Skupština, ni potpredsednik Vlade nego – ko? Ministar energetike i rudarstva! Pa, jebo te, mislim, verovatno je u tom trenutku bio sprečen Koštunicin šofer da nešto kaže ili njegova sekretarica, pa se tu našao ministar energetike i rudarstva, koji je odbio demarš pet velikih zemalja. Sama činjenica da na demarš pet najuglednijih zemalja sveta odgovara ministar energetike i rudarstva govori o tome kakva je pometnja nastala u Srbiji. Mi imamo posla s potpuno ludačkom, poremećenom, ludom, razularenom zemljom, u kojoj su svi koji su na vlasti operisani od pameti i koje je teško prizvati svesti i razumu. Uostalom, ko ima tu nesreću da gleda prenose Skupštine Srbije, videće stvari koje nije video 15 godina – to su priče o Srpskoj Krajini, o tome da treba, pazite sad, tužiti Bosnu i Hercegovinu za genocid koji je ona izvršila nad Srbima u XX veku, ali ne u poslednjih petnaest godina, nego tamo negde, otkud znam, 1926. godine. O Hrvatima se govori kao o Srbima rimokatoličke vere, o Bošnjacima se govori kao o Srbima islamske veroispovesti, danas, dakle, to nije bilo pre deset godina, to je danas. Veze nemaš šta ćeš da čuješ na Skupštini. Ja gledam ta izlaganja i uvek se pitam – jebo te ******, a šta je na dnevnom redu? Posle tri sata gledanja ja nemam pojma! Imaš priče o tome kakvi su ćevapčići u Kruševcu, to je bilo pre neki dan, do toga da treba da priznamo Republiku Srpsku Krajinu i da njeni predstavnici sede u Parlamentu! Prema tome, ovo što se dešava oko Bosne, to je samo deo očajničkog koncepta po kojem treba da napravimo što veća sranja kako bismo neko drugo sranje zaboravili. To je tipičan miloševićevski koncept.

DANI: Možete li objasniti činjenicu da nijedan beogradski medij ne objašnjava suštinu Lajčakovih mjera, već prenosi lažne tvrdnje o majorizaciji Srba u BiH i namjeri ukidanja Republike Srpske?

LUKOVIČ: Pa, jebo te! Mislim, ovo ti je naivno pitanje. Mislim, jeste razumno, ali ti o Srbiji ne možeš da postaviš razumno pitanje. Jer, mediji u Srbiji se ne bave razumom, oni se bave svetskim odnosom prema razumu, koji je iracionalan. Koga u Srbiji uopšte briga? Devedeset posto Srba koji gledaju televiziju nisu sposobni svojim intelektom i obrazovanjem da shvate o čemu se radi u Bosni. Oni su shvatili da Lajčak nešto radi protiv Srba i to im je dovoljno da kažu da je Lajčak bezveze i tako dalje. Poenta je da je Srbima u BiH oduzeto pravo na opstrukciju i destrukciju, ali nevolja je u tome što su opstrukcija i destrukcija jedine vrline koje mi imamo. To se ne odnosi samo na BiH. I zato je uvek ružno kad neko pokuša da nam oduzme ono na šta smo najviše ponosni – da uništimo, da zatremo, da nekakvo sranje napravimo, ali to je neka vrsta našeg mentaliteta, po čemu smo poznati u svetu. To govori o odlučnosti Srbije da nastavi svojim putem – ludačkim, kretenskim, imbecilnim. Imamo sve razloge da se plašimo šta će se desiti sledećeg meseca u ovo vreme.

DANI: Å ta mislite o reprizi Miloševićeve antibirokratske revolucije kojoj ovih dana svjedočimo u Republici Srpskoj, u kojoj se nose džinovski Putinovi posteri, a Amerika i Evropska unija optužuju za antisrpsku zavjeru?

LUKOVIČ: Većina ljudi u Republici Srpskoj nije mentalno sposobna da ode dalje od antibirokratske revolucije. To je vrhunac njihove kreativne politike – miting, na kome će se pojaviti sa slikom Putina, Staljina ili, ne znam, Bore Jovića. Zapravo, čudi me da tamo nije bilo slika Bore Jovića i Miloševića, pošto bi to bilo skroz logično.

DANI: Bile su slike Biljane Plavšić…

LUKOVIČ: Potpuno je svejedno. Oni ne mogu dalje od Slobe. To je granica njihove kreativnosti – ne damo Republiku Srpsku, hoćemo Srbiju! Vi tamo imate političare koji smatraju da je Sarajevo Teheran, koji se hrabre činjenicom da misle da je Banja Luka u Srbiji, a nije! Ja mogu da im kažem da Banja Luka nije u Srbiji i nikad neće biti, srećom! Prema tome, doviđenja i prijatno! Oni mogu to da sanjaju privatno, ali sva ta njihova događanja naroda ne samo da ikonografijom podsećaju na 1991. nego i rezultatom. Svi dobro znamo šta je bilo nakon toga. Unapred znamo rezultat. Od toga nema ništa, ali to govori o strašnoj kolektivnoj svesti, koja je do te mere zastarela da je zaprepastila i poštovaoce lika i dela Miloševića, koji prosto nisu mogli da veruju da im se Vođa vratio iz groba i da još uvek postoji i živi u Banjoj Luci i RS-u.

DANI: U kojoj mjeri je srbijanska vlast spremna učestvovati u produbljivanju tenzija i izazivanju krize u BiH i čini li to kao demonstraciju sredstva pritiska povodom predstojećeg završetka pregovora o statusu Kosova?

LUKOVIČ: Srbija će to činiti po svaku cenu. Bosna, odnosno svi mi, imamo sreću da Srbija nije dovoljno jaka da sve ove reči pretoči u praksu. Prema tome, svi ćemo se zadržati na nekom verbalnom nivou jer Srbija svoja obećanja o svom uticaju ne može da pretoči u nešto konkretno. Srbija je, srećom, hvala Bogu, vojno slaba – ima tri aviona i ne znam koliko ima tenkova koji rade i vojnika spremnih da nešto rade. Ne treba se plašiti, dakle, vojne reakcije jer je Srbija nesposobna. Loša stvar u tome je što se stvara privid bunta i jedna užasno nelagodna situacija, ali ne u Srbiji nego preko Drine. I to je omiljeni recept Srbije – ako ne možemo da uradimo nešto ovde, onda ćemo zajebati protivnika time što ćemo probleme prebaciti na njegovu stranu. Hoću da kažem da je RS, nažalost, idealno tlo jer je na intelektualnom i obrazovnom nivou savršeno područje za ovu vrstu fanatika i budala jer svako budalasto seme najbolje pronalazi put u Republici Srpskoj. Potpuna je sreća što nema teorijske šanse da dođe do nekih napada, odbrana, vojnih manevara i šta ja znam čega jer je Srbija nesposobna. Ta nesposobnost Srbije je jedina lepa vest u svemu ovome.

DANI: Koštunicina stranka je i zvanično usvojila dokument kojim odbacuje mogućnost ulaska Srbije u NATO savez. Da li je nakon odluke o statusu Kosova moguće, poslije odbacivanja atlantskih, odustajanje Srbije i od evropskih integracija?

LUKOVIČ: Naravno da jeste. Cela ideja o neulasku u NATO je samo prethodnica ideje da mi ne uđemo u Evropu. Sve te lažne ankete da 80 posto građana podržava evropske integracije su potpuno ludačke. Generalno, ovde ljudi nisu obavešteni o Evropskoj uniji, niti imaju pojma šta je EU, a i ono što znaju je apsolutno protivno njihovom političkom ubeđenju. Prema tome, mislim da je logičan sled nakon tog famoznog 10. decembra da Srbija objavi ono što mi svi znamo – da nećemo u Evropu, jebeš Evropu, ko jebe Evropu, kao što sad kaže ko jebe NATO, itd. Sve te priče o Evropi, iz srpskog ugla, kažu da ne damo Kosovo, da ne damo Mladića, da živimo i dalje kao što živimo, da ne moramo da se prilagođavamo evropskim pravilima, ako nas uzmu takve – uzeli su, a ako neće – neće. Sama ta činjenica govori o sposobnosti srpskog društva da nikako ne pristaje na EU i totalno je fantastična. Izvini, sad ne znam zašto me pitaš stvari iz oblasti naučne fantastike.

DANI: Ali, u toj odluci se navodi da je to, citiram: “izraz iskrenog opredjeljenja Srbije protiv politike sile, ugrožavanja mira u svijetu, agresije i rata”. Da li to DSS priznaje da je Srbija do sada i zvanično bila za politiku sile, rata, agresije?

LUKOVIČ: Sama činjenica da je Srbija prije deset dana donela deklaraciju kojom se podržava Kuba, pazi, Kuba, u borbi protiv blokade Amerike to dokazuje! Srpski Parlament je prije pet dana otkrio da postoji blokada Kube, nakon 45 godina! Sve ove priče su, jednostavno, glupe. One govore o nesvrstanosti, o neutralnosti, itd., a svaka budala koja živi u Srbiji, kad to prevedemo na bosanski i hrvatski, odlično zna da u zagradi piše Rusija. Prema tome, ako nismo sa NATO-om, onda smo sa Rusijom. Prema tome, ne postoji nikakav način u Evropi danas da budeš neutralan – ili si na strani Rusije, ili na strani Evropske unije. Stvar je u tome da se mi na svaki način okrećemo ka Rusiji, koja će ustvari, sve dok je Koštunica na vlasti, gospodariti ovim prostorima.

DANI: Ima li u vladajućoj srpskoj politici alternative osloncu na Rusiju?

LUKOVIČ: Sve priče Demokratske stranke o potrebi za NATO-om prestaju da važe onog trenutka kad Koštunica nešto kaže. Ja u Srbiji nisam doživeo ni jedan trenutak u zadnjih četiri-pet godina da se Boris Tadić ijednom suprotstavio mišljenju Vojislava Koštunice. Ovde je Koštunica uvek u pravu. Uvek u pravu! Sve što hoće, on i postigne. Imamo situaciju da se Tadić ponaša kao njegov lični rob, koji ispunjava sve zahteve Vojislava Koštunice. Tako će biti i ovoga puta. Iskustvo života u Srbiji govori ono što je istina – da Boris Tadić ispunjava sve što kaže Vojislav Koštunica. Tačka.

DANI: Koja je, po Vašem mišljenju, suština donošenja deklaracije o Kubi? Vi ste puno govorili i pisali o tome.

LUKOVIČ: Suština je u tome da se i na taj način obračunavamo s Amerikom, da i na taj način kažemo Americi: ko vas jebe! Činimo sve da pokažemo da smo protiv vas. Ako se sledeće nedelje desi da Skupština ima temu o položaju crne manjine u Atlanti, nemoj da se iznenadiš ako mi donesemo deklaraciju kojom osuđujemo američke vlasti koje muče crnce u Atlanti. To je potpuno logičan sled događaja i ovo je bila prva u nizu deklaracija. Verovatno ćemo onda podržati Severnu Koreju, pa ćemo podržati Irak, pa, šta ja znam, Osamu bin Ladena na kraju. To je logika ovog režima. Mi imamo režim koji nadahnjuje pokojni Slobodan Milošević. Ja imam potrebu da kažem: živeo Slobodan Milošević! On, očigledno, nikad nije umro.