svabo
Piše: Petar Luković
"Šešeljeva psycho-granica Velike Srbije koja je pre petnaestak godina mentalno fascinirala većinu Srbijanaca fatalno zaljubljenih u geografske ćirilične toponime Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica, 21. maja 2006. uveče pretvorila se u najsmešniji vic stoleća. Od mnogobrojnih "SAO država" koje su po Hrvatskoj i Bosni stvarane paravojnom brzinom masakriranja u tek iskopanim grobnicama na svetoj srpskoj zemlji, od "drugog oka u glavi" kako se onda tepalo Crnoj Gori, od Kosova koje će do kraja ove godine s lakoćom postati nezavisno – od umetničkog projekta Slobodana Miloševića, srpskih akademika, Crkve i JNA, nije ostao kamen na kamenu.
Vizija Velike Srbije kao pravoslavne Džamahirije – u kojoj narod osam sati boravi u crkvi slaveći Srpstvo, osam sati kolje šta god mu je pod rukom i osam sati zasluženo hrče – okončala se današnjom geografijom Malecke Srbije koja je nezasluženo, nikako svojom voljom, iznenada postala nezavisna! Šok izazvan činjenicom da je Srbija (bez Kosova) svedena na teritoriju tek nešto veću od Hrvatske i da se pridružila Austriji, Mađarskoj i Češkoj koje nemaju izlaz na more, što znači da je u udžbenicima vaistinu "kontinentalna zemlja", nemerljiv je udarac čak i po ekstremnim croatia-kriterijumima; 48 sati nakon referenduma u Crnoj Gori, srpsko čovečanstvo je u totalnom zabezeku, mokrom čarapom udareno u saznanju da su Crnogorci (koji su, razume se, uvek bili Srbi) odlučili da se rastanu od matice!
A kakva je "ovakva" Srbija danas pod Koštunicom/ juče pod Miloševićem – videlo se u prvih 48 sati nakon uspešnog referenduma u Crnoj Gori: ista ona Vlada Srbije na čelu sa svojim Predsednikom koji je pre sedam dana usred Nemačke izjavio da mu je "primarni politički cilj da održi SCG zajednicu" kao da je isparila, nestala, iščezla! Nigde komentara, reakcije, nigde čestitke! Sklon da izigrava reku ponornicu, Koštunica je posle crnogorskog referenduma iščezao s medijskog obzora; politički potučen do nogu – jer nam je godinama tvrdio da je SCG idealni okvir države o kojoj on noćima sanja, užasnut saznanjem da ga 55,5 posto odsto glasača u Crnoj Gori nije prepoznalo kao Srpskog genijalnog vođu, zaprepašćen otkrićem da srpski Crnogorci, zar ima drugih Crnogoraca, hoće nezavisnu državu, dr. Voja se povukao u ilegalu, verovatno u neki manastir, da na miru sabere utiske i odgovori na pitanja koja ga raspinju: kako je moguće da su čukanoviću već svi obećali priznanje, da li je moguće da će Crna Gora biti član UN, kako će Srbija bez srpskog mora, šta da radimo s onolikim Crnogorcima u Srbiji koji su verovali u Vojislava?
Privremeno rešenje – tipično za dr. Kalašnjikova koji ima akutni psihosomatski problem da se suoči s realnošću, nekako mu je, baš reče lekar, prošlost bliža, tamo se oseća kao Srbin u Karlobagu, u SAO-moru – realizovalo se gostovanjem njegovih savetnika i prijatelja na različitim televizijama gde se, duboko u noć, seirilo o najvažnijem problemu: da rezultati referenduma nisu konačni, da svi glasovi nisu izbrojani i da, naravno, postoji očajnički realna nada da će Srpska Ekipa u Crnoj Gori obaviti sve ono što je Koštunica poželeo. Logično je, naravno, da sad čujemo da Koštuničin Blok u CG traži ponovno prebrojavanje glasova, skeniranje svakog glasača, otiske lobanje svakog Albanca – kako bi se dokazalo da nije stigao iz Albanije što je jedan od razumnijih prigovora, ginekološki pregled Bošnjakinja koje su rađale brže nego što je Koštunica mogao da misli, uz FBI istragu o svim zločincima koji su iz Amerike avionima stigli da poraze Srpsku Ideju.
Besmislena nada da će Srbija biti među prvim državama koje će priznati nezavisnost Crne Gore – suprostavila se klasičnim srpskim pretnjama kao reakcija na izneverenu ljubav; izvesni ministar rada Slobodan Lalović izjavio je da će Crnogorci u Srbiji imati status "stranca" i da će im za rad biti potrebno "niz papira, dokumenata i dozvola", što je tipična srpska birokratska osveta onima koji su poručili da će Srbi u Crnoj Gori imati isti status kao ranije (u Crnu će Goru ulaziti s ličnom kartom i raspolagati s imovinom bez ikakvih promena). Već se intenzivno razmišlja kako kazniti one koje voze automobile s crnogorskim tablicama: da li im oduzeti auto ili ih obesiti ili će moraju da plate porez od milion evra po separatističkom točku; studenti Crnogorci – krivi što nisu animirali kolege da SCG opstane – biće linčovani ili oporezovani deset puta više od studenata iz centralne Afrike koji su, inače, zadivljeni Koštunicom i njegovim rastafarijanskim mirom u trenucima opšteg raspada.
Ne treba se, bez zajebavanja, odreći mogućnosti da Malecka ali kurčevita Srbija Crnogorcima uvede vize, na granici izgradi najveći zid na svetu, zabrani građanima da idu na crnogorsko (nekad: naše) more… sve je moguće pod vlašću dr. Koštunice kojeg tek bude iz duboke nesvesti, objašnjavajući mu pantomimom da je Crna Gora otišla i da je Srbija završila u pizdi lepoj materini, tamo gde joj jeste mesto.
Konačno sama, bez ikog svog – ni prijatelja, ni saveznika – Srbija je već 48 sati najtužnija država sveta: pokliči građana koji se, tobož, raduju što je Crna Gora otišla istovetni su reakciji ljubomornog dečka kojeg je devojka napustila i koja je, samim tim, postala kurva; u Srbiji je radovanje zbog obostrane nezavisnosti refleks iz očaja, poslednji čin odbrane od istine da Koštuničina Srbija ne može da ubedi ni Crnogorce da je ona bratska varijanta, a kamoli da ubedi Srbe da se Srbima veruje.
Kako nada umire poslednja, Koštunica i njegovi ministri još veruju u moguće čudo: da se rezultati referenduma proglase nevažećim ili, još bolje, da se ponište svi oni glasovi za nezavisnost Crne Gore jer je to protivprirodni blud – Srbin protiv Srbina. Tek kad se proglase konačni rezultati, kad Evropa sve to prizna, tek kad Predrag Bulatović kaže da je gotovo… postoji mogućnost da Srbija – do kraja ove ili iduće godine ili decenije – prizna nezavisnu Crnu Goru, nema razloga Srbija da hrli, žuri, srlja ili neformalno priznaje, Srbija je uvek držala do forme, njoj je SAO-forma uvek bila pravni okvir za još šarmantniji masakr, Srbija je, bre, dostojanstvena, ponosna, uvređena, povređena, usamljena, ali sposobna da vam uvek škorpionski jebe mater ako zatreba.
Važno je da naše građane ubedimo da nezavisnost Crne Gore nije konačna i da, dok mi to ne potvrdimo, njihova nezavisnost ne znači ama baš ništa. Kao da je sve ovo pisao Matija Bećković koji u ponedeljak ujutru "nije mogao da veruje" da mu "kidnapuju Crnu Goru", baš u času kad se Vojislav Koštunica spremao da nestane – jer je otkrio, iz ovdašnjih medija, da su u Crnoj Gori pobedili "Albanci" i "Bošnjaci" koji su se usudili da glasaju za nezavisnost i time poništili "autentične srpske glasove".
Priča o tome kako su Albanci u Crnoj Gori pobednici ovih izbora – klasičan je srpski fašistički alibi koji ne može da podnese buduću matematičku jednačinu da Srbin s Kosova i Albanac iz Metohije imaju jednako pravo na glas. Ali, kako se logika povukla iz javnog života Srbije, sve jeste moguće: sem činjenice da se Vojislav Koštunica negde pojavi i čestita Crnogorcima.
Uvek ima opravdanje: ako Savo Milošević, fudbaler, nije hteo da čestita onima koji su ovako glasali na referendumu, ne mora ni dr. Kalašnjikov. Nije on fudbaler, nego nevidljivi premijer. U tome je nogometna veličina Srbije!"
Add comment