Homage za Marčetu

Biologija. Na sam pomen te riječi, šestom “ce” se ledila krv u žilama. Hodnik, ispred učionice, opustio je puno prije no što je zazvonilo, za kraj velikog odmora. Napetost, u učionici, mogla se nožem rezati. Pogledi upereni prema vratima. Koraci su postajali sve bliži. U trenutku kad je napetost dostigla vrhunac, vrata se otvoriše i svi se, ko’ jedan, podigoše u stav “mirno”.

“ Sedi, dole!” čulo se iz stratosfere, s visine od dva i kusur metra, dok je dnevnik padao prema stolu. I dok su svi, kao jedan, sjedali, gorostas se opet oglasi. “Redar, ustani!” “Druže, nastavniče, na času je prisutno 29, od 30 učenika!” “Ko fali!? “ Mujkanović S., druže nastavniče, nije mu bilo dobro, pa je morao otići!” “

Smeo bih se okladiti da mu nije dobro, ovde u razredu! A još će mu manje biti dobro, kad ga se ja dočepam! Lupež, jedan!!! Znate li kako ga zovu u Čaršiji!? Dok Holidej! Karta poker za lovu, dole na igralištu!

Prošle sedmice je odnio sve pare, nekim stočnim švercerima iz Omarske!” Na svoje zadnje riječi, nastavnik Marčetić Branko, zvani Marčeta, gromoglasno se nasmija i pocrveni u licu.

 Taj osmijeh, zapamtile su generacije kozaračkih đaka i on, vjerojatno, i danas odjekuje hodnicima, obnovljene zgrade, osnovne škole u Kozarcu.

U ono vrijeme su, Ministarstvo prosvete iz Beograda i njihova sarajevska ekspozitura, u Kozarac slali učitelje i nastavnike iz Crne Gore i Srbije, želeći, valjda, iznivelirati “nepovoljnu” nacionalnu strukturu i ukazati na “kažnjenički” status našeg mjesta.

Neki od tih ljudi su u Kozarcu doživjeli i penziju, ali su cijelo vrijeme govorili, a i predavali na čistoj ekavici. No, unatoč njihovom, očitom, komesarskom poslanju, događalo se nešto što vlastodršci, nikako nisu mogli očekivati. Kozarčani su došljake prihvaćali, otvorena srca, i oni su se vrlo brzo socijalizirali i postajali lojalni članovi naše zajednice.

Istine radi, neki su ostali kolaboracionisti, sve do ovog rata, ali je bilo među njima i onih na koje možemo biti ponosni. E, za mene je Marčeta pripadao u ovu bolju skupinu, makar je važio za vrlo strogog nastavnika i čvrsto je vjerovao da je “batina iz raja izišla”. Spadao je među one ljude, koji tako zrače svojom pojavom i djelovanjem, da još za života prelaze u legendu.

Nemjerljive su bile njegove zasluge u pošumljavanju ogoljelih obronaka Kozare, a po meni, je i najzaslužniji što je naša škola imala najljepši školski park u BiH. Pričalo se da je živa istina, da je, za okladu, pojeo živog guštera, a bio je i nenadmašan smečer, na odbojkaškoj mreži. Vozio je “škodu” i svi smo se pitali “di mu stanu noge!?”.

Pratio ga je glas da je, najblaže rečeno, sklon pretjerivanju, a neki su to, zločesto krstili, laganjem. Ali te male laži nikada nisu išle kontra osobe, nego su težile uljepšati zbilju, pa ih, komotno, možemo nazvati stilskim figurama.

 “ On i njegov poker! Ja sam, bre, igrao poker, kad se naš Dok Holidej i Pedo Kicoš, nisu bili ni rodili. Sećam se te partije, ko’ da je juče bila! Na stolu, gomila para, mogo bi novu “škodu” kupiti! Već su svi izišli iz igre, ostavljajući talon meni i Peri Ubici. Da je karto’ Dok ili Kicoš, oni bi, sigurno, obeležili karte, a Peri nije niko preživeo, ako je to pokušao! Zato sam ja išao na matematiku. Samo meni znanim načinom, za praćenje karte, upratio sam da obojica imamo po ful kečeva, al’ ja sam uz kečeve imo’ i kraljeve, tako da sam znao, da ne mogu izgubiti pare! I, naravno, pare su završile kod mene, al’ zato i dan danas imam oči i na leđima, jer Ubica ne voli gubiti!!!”

Nidi se odmah učinilo čudnim, da u kartama za poker, ima čak šest kečeva, ali je to, sve do današnjeg dana,odlučio zadržati za sebe. “ Danas ćemo učiti hlamidomonasa i parameciuma!” prelazeći prostoriju, dugim, usporenim, koracima, izdeklamira Marčeta. I, dok su svi, ubrzano, upisivali to čudno nazivlje, u svoje bilježnice, Marčeta se, opet, oglasi: “ Kulenović!” “Molim, druže nastavniče!” oglasi se Jumba.

 “Ti i Dule, smesta, idite i teta Mariji odnesite dve kante vode, s Asinog bunara, je l’ jasno!? “Jasno, ko’ dan, druže nastavniče! Haj’mo, Dule!” I dok se Dule, poslovično lijeno, vukao iz zadnje klupe, Marčeta nadoda: “I nemojte zaboraviti, da donesete jedan ovoliki prut, debeo, kao moj srednji prst!”

Svoje zadnje riječi Marčeta je ilustrirao, pokazujući impozantno zadebljani, prst srednjak, koji bi sigurno pobijedio, na bilo kojem natjecanju prsta srednjaka, u svim kategorijama. I dok su vodonoše napuštali razred, Marčeta, zafrkta nosom i krenu njušiti po srednjem redu, gdje su, uglavnom, sjedile djevojčice: “Izgleda da se neko namiriso’! Ma, ko bi to mogao biti!?” Prošao je kraj Fatime, Asime, pa Indire, pa Ifete, pa Anđe…I kad je prošao polovicu učionice, naglo se okrenu na prstima, prema “muškom” redu, do prozora: “Pa, bre Čole, ti se namiriso’!?

Ha, ha, ha, pa deco, ne mogu verovati, naš Čolo se namiriso! Ma, da mi je neko pričo’, ne bi poverovo’, ni reči! E, alal ti vera, majstore, od ovoliko devojčica, ti se našo’ namirisat’!

Dig’ se! Šta, bre, imaš reći, u svoju odbranu!?” “Bio sam kod brice, druže nastavniče. Mora da je kolonjska voda!” zbunjeno će Čola.

 “Ma, šta ti vrede mirisi, kad si tako smotan. Pogledaj ta spuštena ramena, tu mlitavost, pa ni jedna te devojčica, neće hteti pogledati! Imaš li ti ikako kosti u sebi, čoveče!?” “ Imam, druže, nastavniče!” “A, koje to kosti imaš u sebi,bre Čolo!?” “Kako to mislite, “koje kosti”, pa imam sve kosti, valjda!” “ A, bi li nam znao nabrojiti najvažnije čovekove kosti, počev od nogu, pa na više!

To smo učili, još u petom!” “Bi!” zastrašeno će Čola, čuleći uši ne bi li uhvatio kakvu spasonosnu informaciju. U misli mu je dolazilo vrlo malo kostiju, ali je zato bistro vidio štap, debljine Marčetinog srednjaka.

Za to vrijeme su pojedine, utišane informacije, stizale do njega i on poče izgovarati, onim redom, kojim je registrirao pojedine nazive: “ Butna kost…lakat…čeona…arkada…”

Za to vrijeme, Marčeta je na ploči povlačio misteriozne crte, koje su se s vremenom pretvorile u nekakvu kreaturu, nalik vanzemaljcu. “ Je si l’ gotov, Čolo!? “ Jesam, druže nastavniče!”

 “E, u tom slučaju, pogledajte svi na tablu! Ovako bi izgledao čovek, kad bi ga Čolo pravio!!!

Ha, ha, ha! Sedi, bre, dole, i da si to naučio, za sledeći čas, inače si obro’ bostan! I, nemoj početi s čovekom, kreni ti radije, s ribama. Poštedi primate, bar jedno vreme!!! Ha, ha, ha!!!”

Ta Marčetina sklonost, da se smije svojim vlastitim komičnim dosjetkama, znala je počesto prolongirati, upotrebu pruta, kako je on zvao tu spravu za mučenje, kojoj je slijepo vjerovao. Poslije uvodnih seansi, nalik opisanoj, nastavljalo se predavanje, koje se odvijalo tako, da je neko od dobrih crtača ( uglavnom Jumba ili Dule), precrtao, s knjige, na tablu: amebu, parameciuma ili, pak, hlamidomonasa, ovisno od programa, a Marčeta bi dugim koracima, špancirao razredom i deklamirao o svojstvima datog mikroorganizma.

Povremeno bi prekidao predavanje, postavljajući neugodna pitanja, poput onog: “A, gde možemo naći amebe, Kulašiću!?”

 Izgledi da to neko zna, bili su ravni nuli, pa je najčešće dobijao odgovore, kao što su : “ Amebe žive u šumi, druže nastavniče!” “

E, za ovaj odgovor ćeš dobiti tri udarca prutom, ali ću ti dati šansu da se izvadiš!

Alibi pitanje je još lakše! Pogledaj sliku, na tabli, i reci nam, koliko očiju ima ameba!? “

Pa, sudeći po ovoj slici, ima samo jedno oko, al’ možda je ovo slikano iz profila!” “ Kulašiću, ovo će te koštati! Pa ti sigurno misliš da se parameciumi izrađuju u šusterskoj radionici, jer nalikuju cipeli!”

Strah od odmazde, natjerao je Jumbu i Dulu da se vrate prije završetka časa. Marčeta nije mogao sakriti radost, kad je ugledao štapinu u Jumbinoj ruci. “ Ma, bravo momci! A, sada pružite ruke, obojica, da isprobamo prut!” “

I to nam je fala, što smo teta Mariji odnijeli vodu! Kako Vi kažnjavate, ako Vam je ovo nagrada!” gunđao je Jumba, pružajući ruke. “ Nemoj tako, Kulenoviću, bre, služba je služba, a družba je družba!” odgovori Marčeta, spuštajući batinu na njegove, pa na Duline ruke. “ Dobar je,nema šta, a sad briš’te na mesta! Kulašiću, šta ćemo s tobom, pa ti, bre, ništa ne znaš!

Vol’ keca, vol’ batine!? hamletovski prozbori Marčeta. “ Ako mogu birati, ja bih radije keca!” skrušeno će Kulašić “ Al’, bolje ti je batine!” zbunio se Marčeta “ Ne, ne, ipak ću ja uzeti keca, a batine će, ionako, dobiti neko, ko neće moći birati!!!” “ E, alal ti vera, ovaj put si se izvuko’. Za sledeći čas mi “TI”, donesi prut! Znaš kakav treba biti!?

Ovoliki, i debeo, poput moga srednjeg prsta! Jasno!!!”