svabo
To je bila možda deseta zima mog života. Vani je bio snijeg do koljena. Druga djeca požurila su kući jer je uskoro padao akšam.Utrčao sam da se ogrijem uz šporet u kuću u kojoj su živjeli Hedo i Nura.
Na stolu naočale, pečeni šećer i dva fildžana. Pred njim Kur'an.
Velika mangala čudnog oblika širila je opojan miris neke biljke koja se zvala “Velika trava”. Nešto sam tih dana načuo po prvi puta u životu da stvarno ima ljudi koji puše travu?
Ali opet, znao sam da su njih dvoje vjernici pa mi nije ni imalo smisla o njima razmišljati kao mogućim konzumentima takvog čega.
Čekala je mangala da kafa koju Nura priprema bude gotova. Fildžani su bili nekako premalehni, da sam se pitao jesu li predviđeni za male bebe ili odrasle ljude.
“Kafa se ne srće k'o supa već se ćejfi natanane”. bio je Hedin odgovor.
Ona uz to iznese i komad pečene masirače a on mi iz šporeta izvadi ugrijanu ciglu i dade priglavke da zamjenim mokre čarape.
Nura je imala čudne običaje.
Nije pušila travu kako sam se na početku pribojavao ali je zato voljela zapaliti normalnu cigaretu. Ali, ne zbog samog pušenja!
“Ja volim samo onaj momenat kad pripalim. Kremen na šibici obasja sobu, čudan spoj dima i nekog mirisa (fosfora) se spoji i ja cigaru poslije mogu baciti”, bila je jasna.
Druga stvar po kojoj je pamtim jeste da je tu malu sobu toliko zagrijavala da smo morali otvariti prozor.
Kad bi je pitali zašto toliko grije rekla bi:”Pa hladno je!” A kad bi je pitali zašto otvara prozor rekla bi:”Pa vruće je!”
A Hedo, on mi je taj dan rekao lekciju koju nisam zaboravio. Onako uljuljkan u njihovu idilu slušajući njihove razgovore shvatio sam odjednom da je noć uveliko pala. Trebalo je otići kući. Kraj brđanskih mezarluka. Sam!
Hedo je ustao, vidio nelagodu na mom licu i rekao:”Idem ja sa tobom ovaj put. Drugi put nauči suru Kadr i ne boj se kud god hodio.”
Eto, osta mi ta njegova uputa do dana danšnjeg pa rek'o da prenesem. Može nekom zatrebati.
Add comment