Srpska ćutnja o Tomašici

Listanjem dnevne štampe u Srbiji otkrivamo da se nije mogla pronaći vest, a ako jeste ona je bila dobro skrivena, da je predsednik Haškog suda Teodor Meron posetio Tomašicu kraj Prijedora, za koju se pretpostavlja da je najveća nedavno otkrivena masovna grobnica na teritoriji BiH. Tim tragom smo se upitali: kako je u Srbiji uopšte plasirana ta vest o najvećoj otkrivenoj masovnoj grobnici i o strašnim zločinima koje ona krije?

Zna li se u Srbiji da se u bivšem rudniku kraj Prijedora otkopavaju ostaci ubijenih Bošnjaka i Hrvata i da je procena da se tu nalaze leševi više od 800 onih koji su ubijeni u obližnjim logorima ili ispred svojih domova u tom delu BiH, sada u okviru Republike Srpske. Dušan Komarčević je pitao Beograđane znaju li za Tomašicu.

Ako Beograđani koje smo slučajno sreli u centru grada ne znaju, da li znaju oni koji se bave ratnim zločinima iz 90-te? Pozvali smo Savu Štrpca iz Dokumentacionog centra Veritas, koji doduše prikuplja podatke o zločinima u Hrvatskoj, ali koji po prirodi svog posla, pretpostavili smo, uočava vesti i o otkirvenim grobnicama u susedtvu.

Dinko Gruhonjić, predsednik vojvođanskog drštva novinara koji istražuje medijsko praćenje suočavanja sa ratnim zločinima kaže za RSE da je on vesti o Tomašici čitao na bosanskim i hrvatskim sajtovima, jer u domaćim medijima, kaže Gruhonjić, “očigledno postoji konsenzus da se ne piše. Valjda se misli da će, ako se o tome ne piše, to samo od sebe nestati. To je jedna konstanta, tako da imamo generacije mladih ljudi koji sistemski stiču, ne svojom krivicom, pogrešnu sliku o našoj nedavnoj prošlosti, što će nas definitivno skupo koštati u budućnosti.”

Mimikrijska strategija

Lazar Stojanović iz REKOM-a ne smatra da je problem samo u medijima, on skrivanje istine o zločinima ili društvenu ravnodušnost prema istini o događajima u 90-im, stavlja u širi kontekst.

“Postoji još uvek nedefinisan odnos vladajuće stranke, državnog aparata prema sopstvenoj prošlosti. A ona je neposredno povezana, kao sijamski blizanci, sa prošlim ratom i sa našom prošlošću. To je jednostavno jedna mimikrijska strategija koju nacionalisti imaju u odnosu na prošli rat i mislim da će to da nas prati do biološke smrti čitave te generacije koja je u tome učestvovala”, ocenjuje Stojanović.

U Bosni i Hercegovini se još uvek traga za oko 7500 nestalih. Na području Bosanske krajine do sada je otkrivena 131 masovna grobnica, od čega u Prijedoru i okolini 61. Oko Prijedora je tokom rata bilo 59 logora, a do sada je utvrđeno da je na ovom području ubijeno blizu 3.500 osoba, mahom bošnjačke i hrvatske nacionalnosti. Iza ovih brojki kriju se tragedije mnogih porodica u BiH. Kriju se monstruozni detalji o zločinima.

O Tomašici se može saznati, na primer na sajtu Peščanika u jednom od retkih članaka posvećenih Tomašici, da se smrad zločina osećao dve decenije u obližnjem rudničkom naselju da sje lokalno stanovništvo više puta tajno intervenisalo kod nadležnih, tražeći izmeštanje grobnice zbog nesnosnog smrada leševa koji je do naselja dolazio i putem podzemnih voda.

Može se saznati da je beleška o Tomašici iz Mladićevog ratnog dnevnika od 27. maja 1993, pročitana nedavno u Hagu, deo u kome se navodi da je lokalni šef policije zatražio pomoć od Mladićeve vojske da ukloni oko pet hiljada leševa prethodno zakopanih u rudniku. Mladić zapisuje da je namera bila da se to „utrapi vojsci“, a da se leševa reši spaljivanjem, mlevenjem ili na neki drugi način.

To su istine koje se mogu saznati o zločinima a koje u Srbiji retko ko, ko nema pristup internetu, ima šanse da pročita.

(RSE)