svabo
Eto, dragi moji, jutro je opet stiglo.
Na satu 7:12, u zraku miris pržene kafe i raspuklih misli.
Fifi gleda kroz prozor prema Kozaračkom kamenu, a Žućo još ne silazi s tastature – kao da zna da jutros treba napisati nešto što ne ide lako.
U Knjizi koju često čitamo, ali premalo slušamo, stoji jedna neobična lekcija.
Ne od profesora, ne iz udžbenika. Nego – iz života.
Kaže: tvoje je da zatresaš. A rezultat – to ostavi Gospodaru.
Sjetite se Merjeme.
Sama, iscrpljena, u porodu, pod palmom. I dolazi naredba:
“Zatresi stablo.”
Kao da joj neko kaže: “Ti samo pokreni ono što ti izgleda nemoguće – a Ja ću poslati datule.”
Sjetite se Musaa, a.s., pred morem.
Voda ispred, faraon iza. Nema kud. I naređenje:
“Udari štapom.”
Ne da bi more shvatio – nego da bi ga pokrenuo. I onda se more razdvojilo – ne od štapa, nego od predaje.
A mi?
Čekamo da datule padnu same.
Da se problemi razmaknu bez da mrdnemo. Da se sve složi, a da mi ne ustajemo iz svoje letargije.
Dragi moji, jutros vam ne donosim trač o onom ko je kupio novi auto, ni ko je koga zaboravio pozdraviti na ulici.
Danas je trač – o nama.
O tome kako smo svi, manje-više, stali pod palmu i zaboravili da se ona ne trese sama.
Kako stojimo pred morem, ali nemamo više ni štapa – ni vjere da će se razdvojiti.
Ne čeka se čudo. Čudo čeka tebe.
Da se pokreneš. Da zatreseš. Da progovoriš, da oprostiš, da započneš.
Da kažeš sebi: “Ako mi je Gospodar dao palmu – zna da je mogu dotaknuti.”
Ako me doveo do mora – zna da mogu kroz njega. Jer more ne razdvaja štap. Razdvaja Onaj koji upravlja talasima.
📍Zato, ovaj april, ovo jutro, ovi Dani Kozarca – neka budu podsjetnik:
Ne moraš znati kuda. Samo kreni. Ne moraš imati snagu. Samo probaj.
Ne moraš imati plan. Samo vjeru.
I kada zatresaš – ne budi iznenađen kad datule počnu padati. Kad ti se otvori more tamo gdje si mislio da ćeš se utopiti.
Do idućeg trača, neka ti ruka ne bude lijena…
(Urednički sto dijele Fifi i Žućo i mašu Vam iz redakcije.)
