svabo
Eto, dragi moji, jutro je opet stiglo, kafe su se već ispijale, a Kozarac – isti kao i jučer.
Još jedan dan, još jedna priča, ali ovaj put malo drugačija.
Nije ovo trač o tome ko je s kim, ni ko je šta rekao, nego trač o nama – svima nama koji se, kao brod bez kormilara, vrtimo u krug i čekamo da neko konačno povuče pravi potez.
Nismo ni svjesni koliko često upiremo prstom jedni u druge, čekamo “onog nekog” da riješi sve naše probleme, a mi?
Mi pijemo kafu, komentarišemo i nekako se nadamo da će se stvari same od sebe srediti.
A nije tako. Kozarac, kao i mnoge druge male sredine, zapao je u neku čudnu pasivnost – kao da smo svi postali posmatrači vlastitog života.
A onda se pojavi neka dobra vijest, kao na primjer Prva kozaračka biciklijada, planirana za 20. ovog mjeseca.
E to je nešto!
Mladost u pokretu, stari i mladi zajedno, na dva točka – nije to samo sportski događaj, to je znak da se može, kad se hoće.
I koliko god da pričamo kako omladina nije zainteresovana, koliko god da kukamo kako se ništa ne dešava – evo ga, dešava se!
Ako ništa drugo, pokret je dobar znak da još dišemo, da ima energije i da se nešto može pokrenuti.
I tako, gledam ljude oko sebe – svi nešto čekaju. Čekaju da neko iz dijaspore “sredi stvari”, da se pojavi neki lider i uzme kormilo.
A brod i dalje plovi – bez posade, bez pravog kursa. I stalno se pitamo: gdje smo krenuli?
Da li smo svjesni da bez zajedničkog angažmana, bez malo volje i truda, brod samo može nasukati na plićak?
Šta je s omladinom?
Kažu, nema ih nigdje, kao da su nestali. Gdje smo im dali priliku da pokažu šta znaju i mogu? Svi pričamo o aktivizmu i angažmanu, a kad treba da podržimo neku njihovu ideju – svi mudro šutimo.
A dijaspora?
Toliko je volimo da kažemo kako dođu ljeti, malo potroše para i odu.
A ko im je ponudio da ostanu?
Ko ih je uključio u projekte, ko ih je pitao šta bi mogli zajedno napraviti?
Lako je reći da “nisu tu”, ali nije lako priznati da im možda nismo dali dovoljno prostora da se osjećaju kao dio zajednice.
I dok se tako vrtimo u krug i analiziramo ko je šta trebao, evo jedne jednostavne misli – hajde da se pogledamo u ogledalo. Da sebi iskreno kažemo: “Šta sam ja uradio da bude bolje?”
Možda bi trebalo manje pričati, a više raditi. Možda bi, umjesto jutarnjeg trača, mogli uvesti neku rubriku “Jutarnja ideja” – svaki dan neko predloži šta može uraditi, pa makar to bilo samo pokrenuti čišćenje parka ili organizovati malu akciju pomoći komšiji.
Ovaj tekst nije tu da kritikuje, nego da probudi.
Ako nas i dalje uspavljuje to što “sve ide svojim tokom”, bojim se da ćemo se jednog dana probuditi i shvatiti da smo brod ostavili bez kormilara i bez posade.
A kad već spominjem brod, sjetih se jedne jednostavne istine – brod plovi ako svi veslamo zajedno. A ako samo sjedimo i gledamo ko će povući, ostat ćemo na mjestu ili nasukati na prvu hrid.
Hajde da pričamo o idejama, a ne o problemima. Hajde da bacimo rukavicu omladini: “Ajde, pokažite šta znate, organizujte nešto, povucite inicijativu!” I nemojmo ih odmah kritikovati ako ne bude savršeno – bitno je da pokušaju.
Dijasporo, i vama poruka – nismo bez vas ništa. Ako imate ideju, podijelite je. Ako možete pomoći, ne čekajte poziv. Kozarac je naš zajednički projekat, i bez vas neće ići.
Možda ovaj trač nije onaj klasični, možda nema pikanterija i glasina, ali ima jednu važnu poruku – hajde da se trgnemo.
Da ne čekamo uvijek da drugi urade nešto za nas. Da ne kritikujemo, nego podržimo. Da ne čekamo ljeto i dijasporu, nego da tokom cijele godine gradimo naš Kozarac.
Do sljedećeg jutarnjeg trača, razmislimo o tome. Ako ne danas, kad? Ako ne mi, ko?
Da smo živi, zdravi i veseli.
Selam iz Kozarca!
