Dylan Dog: Detektiv za noćne more

Piše: Milan Živanović

Ukoliko biste za Noć veštica, ili bilo koji drugi dan pod maskama, preko crvene košulje obukli crni sako, verovatno bi vas prepoznali mnogi, ako ne i svi. Ovi odevni predmeti dozivaju slavnog detektiva za noćne more – Dylana Doga. Priče o njemu su kod mnogih po prvi put probudile želju za strašnim stvarima, za užasom koji služi kao ventil uz koji se lakše podnosi život.

Photo: Pinterest

Prvi broj u Jugoslaviji

Kada se 1987. godine na jugoslovenskim kioscima pojavio neobičan strip u izdanju novosadskog Dnevnika, mnogi nisu bili spremni za svesku u kojoj nema uobičajenih junaka. U pitanju je Doktor Ksabaras, prva epizoda serijala Dylan Dog. Već je naslovna strana upozoravala da u stripu nema kauboja, bar ne živih – za ilustraciju je uzet originalan crtež Claudia Ville: crnokosi lepotan s pištoljem u desnoj ruci stoji usred šume od ruku koje izbijaju iz zemlje. Neki zombiji su već uspeli da se izmigolje iz crnice, pa ga vrebaju s leđa. Sve u svemu – crno mu se piše. Detektiv Dog će na kraju ipak uspeti da reši slučaj, te da bar na trenutak pobedi mračne sile.

Originalna epizoda je imala nešto drugačiji naslov, a izdala ju je italijanska kuća Sergio Bonelli – Zora živih mrtvaca (L'alba dei monti vivendi). Nacrtao ju je Angelo Stano, a scenario je pisao Tiziano Sclavi. Već je na prvi pogled jasno da se priča o junakinji koja je optužena za ubistvo muža bazira na kultnim horor filmovima poput Night of the Living Dead (1968) i Dawn of the Dead (1978) – obraća se Dogu za pomoć, uz tvrdnju da je njen muž već bio mrtav, da je potom oživeo i pokušao da je pojede. Čovek je zombi, to je jasno kao dan. Detektiv će slučaj prihvatiti, a obratiće se za pomoć inspektoru Blochu od kojeg će saznati da je bilo i drugih slučajeva sa živim mrtvacima.

Dog s klijentkinjom odlazi u mesto Undead (živi mrtvaci) u Škotskoj, gde je njen partner proveo poslednje mesece života. Radio je s doktorom Ksabarasom, a kasnije će otkriti da je upravo on zaslužan za serum koji oživljava mrtve. Ime Ksabaras anagram je od Abraksas, što je ime koje je hrišćanska crkva odavno proglasila demonskim. Pripada jednom od najvećih Dogovih neprijatelja, koji će se pojaviti u mnogim epizodama koje će kasnije uslediti.

Horor i satira

Iako Dylan Dog obično asocira na horor, u pitanju je mnogo širi svet. Čudovišta se u stripovima koriste za sve i svašta, između ostalog i za kritikovanje nepoželjnih pojava u društvu. Detektiv se tokom godina suočavao s mnogim utvarama, a neke od njih liče na poznate ljude i pojave. Obični problemi tako poprimaju ozbiljnije dimenzije, a iza svakog se krije neko novo čudovište. U takvom svetu nema mnogo nade, pa je vizija budućnosti uglavnom vizija pakla, u kojem će svi građani u nekom trenutku postati živi mrtvaci, a kao simbol bezvoljnog, pasivnog društva koje dopušta da moćnici s njim rade šta im je volja.

Bilo je potpuno očekivano da nekima to zasmeta, pa se u Italiji početkom devedesetih godina prošlog veka vodila kampanja protiv priča o Dylanu Dogu. Kao i obično, smatralo se da sadržaji nisu pogodni za omladinu, pa kritičari tako od strave i užasa nisu videli da se zapravo radi o kritici društva koja bi mogla da potpomogne razvoj kritičkog razmišljanja i formiranje mladih umova. Tražilo se da se serijal ugasi jednom za svagda, a Sclavi je odgovorio epizodom Lov na veštice: „Skloni smo nazivati nemoralnima one koji ne dele naša moralna načela, kao što skepticima nazivamo one koji ne dele naše iluzije“.

Sclavi je dakle odbranu pretočio u strip, pomalo pesimističnu priču u kojoj na kraju nema pobednika, niko tu nije u pravu, osim možda onoga koji tvrdi da će sve dok na svetu postoji nešto drugačije, postojati i oni koji bi da to obrišu. Bez veštica dakle nema ni lovaca na veštice.

Photo: Pinterest

Inspiracija

Dylan Dog je navodno nastao po ugledu na glumca Ruperta Everetta, čoveka koji je i sam često trpeo zbog drugačijosti. Odigrao je mnoge gej junake, dao glas onima koji ga u to vreme nisu imali, pa je i on sam simbol za borbu protiv hajkača, protiv onih koji se večito bune zbog nečega. Dog je superheroj, snaga koja može da izađe na kraj s vojskom lobotomiranih zombija, a ime je dobio po velškom pesniku Dylanu Thomasu, koji je možda najpoznatiji po pesmi Ne odlazi tiho u tu blagu noć i stihovima: „Ne odlazi tiho u tu blagu noć/ gori i bunca starost na kraju dana./ Žesti se, besni, dok svetlost se gasi!“, što je opet u skladu s borbom koju vodi njegov imenjak.

Taj i takav detektiv je podigao mnoge generacije u bivšoj Jugoslaviji. Sve do raspada zemlje i početa sankcija Dnevnik je u stopu pratio italijanskog izdavača – izašlo je 59 redovnih nastavka i četiri specijalna izdanja. Strip je nakon toga povratio snagu tek 2008. godine, a s izdavačkom kućom Veseli četvrtak. Glavni urednik Dušan Mladenović je još tada podsetio da je “Dylan Dog u trenutku kada se pojavio na našem tržištu, bio originalniji, svežiji, lucidniji i, što je najbitnije, strašniji od svih ostalih Bonelijevih stripova. Naslovnim ilustracijama koje istovremeno užasavaju i privlače, hektolitrima prolivene krvi kroz crnim humorom obojen knjižni blok, te omažiranjem jezivih knjiga i filmova koji smo voleli, Dylan je probušio mehur poimanja visokotiražnog komercijalnog stripa i kroz tu rupu u naš svet uvukao sve noćne more koje su i njega mučile“.

Groucho Marx

Groucho Marx je Dylanov pomoćnik i najbliži prijatelj. Inspirisan je američkim komičarem Juliusom Henry “Groucho” Marxom, jednim od dvojice duhovite braće Marx. Pojavljuje se od samog početka, a vrlo brzo je postao poznat po glupim šalama, vicevima koji podsećaju na ono što danas zovemo „dad jokes“. O tome možda najbolje govori scena iz epizode Misteriozni sused:

„Zgodna devojka kratke, dečačke frizure sa torbom okačenom oko desnog ramena zvoni na vrata u ulici Krejven roud broj sedam u Londonu. Tu, kažu, živi poznati istraživač noćnih mora. Međutim, zvono ne radi kao sva druga zvona, umesto jednostavnog ding-dong čuje se vrisak.

O, zdravo! Lepa gospo, vama je odzvonilo. Otkud znam? Čuo sam – maločas kada ste pritisnuli dugme”, kaže brkati muškarac sa tompusom u ustima.

Ja…

Znam, draga moja zvončice, odmah ste se u mene zaljubili. Ja prilično imam sreće u ljubavi, u ovim godinama sam još samac!

Photo: Pinterest

Njegov pokušaj da osvoji lepu devojku koji bi se ionako, kao i uvek, završio neslavno, prekinut je kada je ispred njega na vrata stao drugi stanovnik Krejven rouda broj sedam“.

U ovih nekoliko scena se vidi još nešto – Groucho je sušta suprotnost zgodnom detektivu, pa se ponekad čini i da služi tome da pojača privlačnost vazda isto obučenog Doga. Dakle od višestruke je pomoći, pa mu se oprašta i kad pretera s šalama. Pogotovo je važan kad je potrebno da se Dogu u presudnom trenutku doda revolver, oružje kojim uglavnom tamani čudovišta.

Pored Marxa važan je i inspektor Bloch, Dylanov bivši šef i veliki prijatelj. Budući da je na položaju u Scotland Yardu nebrojeno puta je pomogao s korisnim informacijama, a nekoliko puta mu je spasio život. Njihov odnos je najpre očinski, pa onda prijateljski, iako Bloch često zna da istakne kako zbog Dylana nikad neće dočekati kraj radnog veka. Zanimljivo je da mu smeta krv i da mu je večito muka na mestu zločina.

Čudovišta

Svet čije su granice Dylan Dog, Groucho i inspektor Bloch gosti i mnoge sporedne junake, uglavnom monstrume. Zajednička stvar im je uglavnom lovac na noćne more, privatni detektiv koji liči na mnoge filmske istražitelje koji žive i rade na rubu društva. U prilog mu ide što je jedini koji nude usluge onima čije su živote zagadila čudovišta, pa tako nema konkurenciju.

Glavni negativac među tim nekrstima je već pomenuti doktor Ksabaras, a tu su i brojni drugi koji svojim pojavama pojačavaju egzistencijalni strah, ili ako baš hoćete – užas. Ta muka čitaoce više stimuliše od slapova krvi i nakaznih lica, budući da je jača od eksplicitne agresije koja uglavnom ima početak i kraj. Egzistencijalna teskoba traje neograničeno.

Današnji, moderni strahovi su deca onih starih, predačkih. Savremeni čovek se dakle nije odmakao od straha od smrti, na kojem se temelje i sve druge fobije. Bojazan od paukova, visine, vode, sve je to zebnja da se život ne okonča. Nisu dakle monstrumi važni, jer su svi jedno te isto – ono s čim svako mora da se suoči da ne bi izgubio kontrolu nad životom.

Zbog te univerzalnosti mnogi su se u Dylana zaljubili još osamdesetih godina prošlog veka. Pisac Umberto Eco je na primer više puta rekao da bi „samo Bibliju, Homera i strip Dylan Dog mogao unedogled iščitavati, a da mu nikada ne dosade“. Možda zbog toga što nas ovaj detektiv uči verovatno najvažnijoj stvari na svetu – nikada nećemo pobediti tuđe demone, ako prvo ne savladamo svoje. A to je bar lako – svima nam je mesto na terapiji.

*Tekst prenosimo s portala Glavne