svabo
Dragi moj Dnevniče! My Diary…
Znam, rečeš odkud sad? Šta me to navede da ti se javim, da ponovo počnem da te vodim? Nisam te pisao još od tinejdžerskih dana, ono malo u ratu, ispod sjaja svijeće, i ne računa se. Često sam razmišljao da krenem da pišem, neki bliski prijatelji nagovarali su me da napišem i knjigu. Ali i ti sam znaš, moj dnevniče da ti ja nisam za nekih velikih riječi, a znaš i da
Još mi u glavi odzvanjaju riječi mog mualima rahmetli ef. Ilijaza: ”Sinko, ako te Bog poživi, pa budeš pisao pjesme i ostalo, piši o onom što će čitaoca duševno uzdići, obogatiti. Neka bude što više ljubavi prema čovjeku. Nemoj pisati ono što će vrijeđati druge. Ne služi se previše alegorijom. Ne bacaj ljage na druge ljude, a kamoli na narode. Mnogi su pisali ono što im oko nije vidjelo, niti uho čulo. Stvaraju se i takva djela u kojima autor ne vodi računa hoće li njima plemeniti dušu čitaoca ili će kroz djelo vidjeti ono što će roditi i podstaći mržnju i želju za osvetom”.
Ima puno toga što bih ti volio reći, možda zato i počinjem ponovo da te vodim i da ti pišem. Zaposlio sam se! 🙂 Možeš zamisliti? Zato sam te i počeo pisati, pa ćemo zajedno pratiti kako napredujem na poslu.
Šta radim???
Pa pišem dnevnik, možda to preraste i u knjigu :), možda zvući čudno, objavljivaću to na kozarac.ba u Jutarnjem traču…, nije težak posao.
Radna atmosvera je super, sam sam u ofisu. Ovako do penzije, ako Bog da zdravlja… Nekad je teško kad se suočim sa praznim papirom, pa ne znam ni šta bih pisao, ali ti to znaš najbolje, nekad ni tebi nisam znao šta reći.
Pogled iz kancelarije je super, gledam tačno na Kulu, svaki dan čekam kad će se srušiti. Možeš vjerovati? Simbol Kozarca i nacionalni spomenik Bosne i Hercegovine, Kozaračka Kula. Njena gradnja počela je na osnovu podataka iz historijskih dokumenata, 1678. godine. Ovo je najstariji dokaz našeg postojanja na ovim prostorima.
Znam, ima mnogo projekata, započeli smo graditi na sve strane, počeli smo i duplati munare, lijepo je i to vidjeti, ti znaš dnevniče, da su klanjači najljepši ukras džamija… Slažem se da treba i asvaltirati mahale, pa kako ćemo po makadamu izvlačiti sijeno sa njiva.
Sve podržavam, čak se i zalažem za izgradnju vatrogasnog doma i na još nekim projektima.
Kakav sam za pozajmiti? 🙂 Pa, još malo, dok stanem na svoje noge, znaš da se ne živi od rada već od zarade.
A bila je i ova pandemija, mislim, još traje, ali evo počeo je rat na istoku Evrope pa covid nije više toliko in.
Mala je ovo čaršija, moj dnevniče a i mi sami smo nekad čudni. Davno smo opisani da nas belaj ujedinjuje a u dobroti da se pohasimo, pa nam se teško u dobroti okupiti.
Volimo da se ističemo, i to je dobro. Znaš, ono kad uđeš u kafanu i glasno kažeš, daj meni daj svima… Daš konobaru 50ku i lagano odmahneš, dobro je, zadrži kusur. Koliko smo samo puta gurnuli stojanku u harmoniku? I nije mi žao, bio mi ćejf! Najteže je kad počnu tražiti, ova udruženja, te daj za Optimiste, te vatrogasce, te Bratstvo, te de pomozi KUD, poljoprivrednike, daj Islamskoj zajednici. Dobro, slažem se, daje narod, pa ko daje ako ne narod?
Imaju i spiskovi. Problem je, moj dnevniče, što mi sad pišemo ko ne daje… Znam, bilo je i covid profitera, ali svako svoju karmu nosi.
Pisao bih ti još toga, ima neki novih zanimljivih ideja i projekata, ali ima vremena, pisaću ti, znaš me, najgore je kad počnem. Dosta je za danas, za ovaj prvi list, pogodila me i pjesma a sad će i kraj radnog vremena.
U četiri sata imam tenis a u pola osam fudbal. Poslije imam neki razgovor za posao. Ne. Nema više posla za nas ratne veterane, tu sam već više od 20 godina na birou, ovo je nešto u vezi ovih medija. Pa i tebe pomalo, znaš, i ti možeš biti na TV. Danas je baš stres, možda zato što sam tek prvi dan na poslu, vidjećemo za dvije sedmice dok se uhodam.
Ako se dopadne šefu, možda ovo i objavimo na stranici. Šta misliš o tome?
Add comment