svabo
Reci mi šta ti je dragoceno, i reci cu ti ko si.
Moj prvi neposredni susret s velikom dragocenošcu vaskolikog srpskog naroda, njegovog mudrog i demokratskog rukovodstva i dicne mu intelektualne elite zvanom Republika Srpska, s tom tekovinom Prosvetiteljstva uz koju smo ponosno umarširali u XXI vek, zbio se na granicnom prelazu Karakaj kod Zvornika.
Godina je bila valjda 1996, ili pocetak 1997, rat je još bio posve sveža stvar, a neki se cudan svet iz Beograda, Novog Sada, Podgorice i Prištine bio potrpao u autobus i krenuo u Sarajevo (koje Sarajevo? Naše ili njihovo?) u sklopu letece-ucionice-radionice (LUR). Sve je do granice licilo na nekakvu veselu postapokalipticnu ekskurziju, a onda smo prešli Drinu i ušli u Zonu sumraka. Brkati nadrndani degenerik koji je izigravao pogranicnog policajca gnusne Karadžiceve državolike kraste, kriminalno-patološki tip koji je samo na takvome mestu mogao biti Zakon, docim se u pristojnim društvima zakoni pišu zarad takvih, nije nas hteo pripustiti na Sveto Republickosrpsko Tle, s gadenjem kakvo Zdrav ispoljava prema Gubavcu prosiktao je da ne možemo dalje, bar ne u punom sastavu, jerbo dvojica ili trojica naših saputnika, slikara, kosovskih Albanaca, nisu posedovala nekakve potvrde o placenom nametu na nesrpskost.
Shvatite ovo doslovno: tih si godina kao gradanin Srbije normalno prelazio Drinu samo ako si Srbin ili možeš kao takav da se provuceš; u slucaju evidentne “nesrpskosti” tvog imena, porekla, jezika ili cega vec, morao si u nekakvom predstavništvu RS u Beogradu ”“ a to je predstavništvo bilo mafijaško leglo par ekselans, ali to je posebna prica”“ da uplatiš nekakav, hm… depozit, porez, namet, kaznu… ne znam ni ja šta bi to imalo biti, ali rekao bih da bi se ponajpre moglo definisati kao odšteta: ako hoceš da gaziš sveto srpsko tle poganim nesrpskim nožurdama, ima da platiš za tu nezasluženu privilegiju! Tja, recimo da je to bio zanimljiv susret nacizma i ekologije, farsicna balkanska postmoderna.
Vratili smo se u Srbiju, zaseli u neku pogranicnu mehanu, a naše drcne putovoditeljke Borka P. i Lana Ã. otišle su preko, do Zvornika, do nekog važnog bugarskog unproforca, i tek smo na njegovu oštru intervenciju nekako ipak nastavili put, ispraceni neskrivenom mržnjom Degenerika i ekipe.
A onda smo prošli kroz sablasni Zvornik, vec cetvrtu zimu ispražnjen od svog predratnog dvotrecinskog (toliko o svetoj srpskoj…) muslimanskog stanovništva, pa kroz jedno spaljeno selo, drugo, trece, osmo… i tako je to išlo skoro do Å ehera: red visoke i guste bosanske šume, red garežnih leševa kuca, bez vrata i krovova.
Svugde oko nas Republika Srpska u cistom stanju, 100% koncentrovana: pusta, divlja, uludo prolivenom ljudskom krvlju natopljena zemljuština, za koju evo iznova, po n-ti put cujem da bi trebalo da je cuvam kao neku posebnu dragocenost, kao božanstveno znamenje mog srpskog identiteta.
Neljudsko Nemesto, perverzna tvorevina bez istorijskog, geografskog, demografskog ili bilo kojeg drugog suvislog utemeljenja, jedna morbidna izmišljotina, ovaplocenje mašte Udruženih Idiota, zaumni Neverland kojeg se ne možeš ne stideti, koji ti ne može ne biti mucan, cije ti postojanje ne može biti drugo doli bol i sramota ako si relativno normalno ljudsko celjade, ako veruješ u Deset Zapovesti bez obzira na to da li ih je srocio Bog ili covek, ako si nekada u životu, bar jednom, procitao neku knjigu, slušao neku muziku, popio neko vino, voleo neku ženu, ako nisi tek na zadnje šape osovljeni kurjak koji oštri ocnjake i zavija na mesec s drugim vucima.
A onda smo došli na Vraca, na periferiji Sarajeva, pa smo izašli iz beogradskog autobusa, propešacili nekih stotinak šumovitih metara necega što je valjda ta famozna, obogotvorena Granica Entiteta, ušli u sarajevski autobus i spustili se pravo u Grad Naše Sramote, tada još sasvim momacki razvaljen, izranjavan, izubijan, zavazda omezaren sve u šesnaest.
A tamo su nas naši domacini, vidno uznemireni, upitali šta nas je toliko zadržalo. E, kume, ono nas je zadržalo, ono isto što je tebe cetiri godine zadržavalo u podrumu, a sve tvoje trajno zadržalo što u Frankfurtu ili Vankuveru što na štakama ili na groblju, ono nam se bilo obznanilo u svom dražesno satanistickom oblicju, a drugog doli takvog i nema, mada se kasnije doduše malko išlifovalo, trudeci se da nekako u sebi i iz sebe iskopa i neku Bolju Stranu, ali nije mu išlo baš slavno i baš ubedljivo, niti ce ikada ici, jer to, kumašine, nema “bolju stranu”: to je nastalo putem zla i zarad zla, i u vecnom održavanju plamena zla i mržnje iscrpljuje se njegov smisao, i tu pomoci nema.
Naravno da tamo, u tome, ima i dobrih i casnih ljudi, ali šta to vredi i šta to menja, kad je ono takvo? Ljudi su tome ionako samo na smetnji. Ono je, zapravo, Cista Ideja koja se, avaj, nekako na kvarno probila do Stvarnosti.
Ideja o ustanovljavanju Takvog Necega kvintesencija je narocito uvrnutog i sadistickog zla, dok terenska realizacija toga spada medu sramnije stvari koje su ljudi ikada ucinili otkad se Istorija zapisuje u knjige i hronike; a oni ljudi koji se zovu Srbi zasigurno nikada ni pre ni docnije nisu pocinili, niti ce ikada pociniti, nešto tako užasno, tako nepopravljivo, odvratno, a ponad svega nepotrebno i bezvezno kao što je krvavi, ubilacki, pljackaški i proterivacki nastanak Onoga što su prozvali Republika Srpska, a cemu pravo ime može prosiktati samo Belzebub, makar kroz usta Opsednutog.
Odrasle su vec u meduvremenu neke generacije efikasno propranog mozga, one koje su vec uverene da je ono što se zove Republikom Srpskom tu oduvek i zauvek, gotovo kao nekakva ‘prirodna pojava’, neka Viša Datost protiv koje se buniti isto je tako blesavo kao rogoboriti na kišu, na maglu, na brdo.
Sve što mogu jeste da svedocim: dvadeset i sedam godina živeo sam bez onoga što ce se jednom prozvati Republika Srpska, u blaženom neznanju i neverici da je uopšte moguce da takvo nešto nastane negde u Evropi nakon 1945. (pa još i da se ‘legalizuje’!), i ništa mi nije falilo u tih dvadeset i sedam godina bez nje, kao što nije falilo ni bilo kome drugom, osim valjda serklu opako bolesnih duša koje su je izmislile, koje su je rodile kao nekakvu ‘Rozmarinu bebu’, prekomandovale je iz pakla medu žive ljude.
A kad su je rodili, uvalili su je svima-nama-koji-smo-Srbi da je ljuljamo, dojimo i tetošimo, pa još mrgodno i strogo proveravaju volimo li je dovoljno, dajemo li joj prvoklasnu papicu, pokrivamo li je da ne nazebe.
U stvarnosti, ona nije nikakva slatka beba, nego glomazna crkotina razjapljena nasred puta kojim bi rado prolazio normalan i cestit svet, srpski i svaki drugi, ali mu je zazorno, i postidno, i mucno, ona je na koncu tek sramotni iscedak i posmrtni ostatak jedne kanibalske orgije ubijanja nedužnih koja nije dostojna cak ni da se nazove ratom.
Biti za ili protiv njenog postojanja na Zemlji nije pitanje manjka ili viška ‘srpskosti’, nego ljudskosti, toga jesi li ili nisi ona i onaj koji je bar ponekad u svome postojanju nešto više od beslovesne funte razgalamljenog mesa, nekadrog da dušom, telom i pamecu dobaci dalje od dva-tri Najniža Poriva.
Oni koji su je stvarali, i koji je sada histericno brane (od, nažalost, uglavnom umišljenih opasnosti po njen opstanak) kao nekakvu pagansko-satanisticku svetinju tacno su onoliko potomci Dositeja, Tesle ili Kiša koliko su i razni gerinzi, rozenberzi i himleri potomci Getea, Betovena i Å openhauera.
Ona je tvorevina po njihovoj meri, a oni bi sada da svoju meru proglase za srpsku meru, jedinu mogucu, jedinu ispravnu. Ali, nije srpsko sve što se srpskim zove, kao što nije ni republika sve što se kiti tom casnom plebejskom titulom, jer u srži Republike, tog visokog i plemenitog izuma najrafiniranije demokratske i civilizovane ljudskosti, leži upravo sloboda, i upravo bratstvo, i upravo jednakost, sve ono što ta bigotna Tvorevina dosledno negira samim svojim kriminalnim nastankom i svojim kukavnim trajanjem, sve ono po cemu se Tvorevina bebeci radosno posrala još u prolece 1992, i otada to cini danonocno, i cinice sve dok joj se bude moglo.
A može joj se, ta ide joj baš sjajno, kao kakvom ‘kontroverznom biznismenu’ medu zemljama, onom kojeg ne smeš pitati samo za prvi milion žrtava, a sve ostalo je transparentno i na izvol'te.
Å to ce reci da je sve ovo tek lajanje u vetar, jer Ona je, dakle, verovatno vec pobedila, ja sam vec izgubio, i preostaje mi samo da ispisujem ove redove, ko zna kome i zašto.
Pa neka je, neka raste i cveta, ali bez mene: nisam krpa, nisam magarac, nisam makar i hinjeno ushiceni participant širokog fronta filistarskog konsenzusa; vidim što vidim, znam šta znam, i ne pristajem.
Bubreg je i dalje bubreg, docim je mudo tek mudo, toliko još razluciti umem; i ništa od muda nikada nece napraviti bubreg, pa taman da je još toliko, i da mu još deset
premijera, dvadeset predsednika i trista akademika drže laude i zdravice.
Teofil Pancic
Pešcani sprud, 03.11.07.
Add comment