Kozarac.ba

KAD SRCE KAŽE BOSNA, MOZAK KAŽE NJEMAČKA

Imati Bosnu i Hercegovinu za državu je jednako kao imati loše roditelje.

Dok drugoj djeci roditelji služe kao potpora, oslonac u životu, tebi tvoji dođu kao teret. Sputavaju te. Suviše su zatvoreni, tradicionalni. Ti sanjaš velike snove, a oni ti ne nude ni najmanje. Umjesto da se oni brinu za tebe, ti se brineš za njih. Ne vole te. Kao da nisi njihovo dijete. I unatoč tome svemu oni su tvoji roditelji i ti njih voliš. Htio ti to ili ne, ti njih voliš.
Tako je i sa našom državom. Mi bi možda svašta radili, ali ne može se. Ili se može, ali se ne isplati. I svako ko imalo razmisli doći će do istog zaključka.
Zamislimo situaciju da su naši roditelji toliko loši, da imaju dovoljna novčana primanja, nama ne daju ništa, mi radimo i zarađujemo dovoljno da živimo sami, ali eto zato što ih volimo ne želimo da odemo od njih. Međutim, onda nam oni na sve to počnu uzimati i svu našu platu i davati nam samo minimum za preživjeti. Koliko bi mi njih onda morali voljeti da ostanemo i živimo s njima

U takvoj situaciji da li otići je retoričko pitanje. To što nam se nudi izbor da ostanemo, nije izbor, već kazna. Kako ostati i žaliti se da ti ne ide, da nisi mogao uspjeti, zato što te roditelji sputavaju, da su oni krivi, ako si mogao da odeš? Ne možeš, ti si onda kriv. Ti nisi htio da odeš. Niko ne može nositi toliku krivicu na sebi. Što znači da mi nismo svojevoljno otišli, mi smo protjerani.
Ista je situacija i sa mladima u državi. Svako kome se ponudi izbor, mora otići. Ne možeš ostati i biti dodatni teret svojim roditeljima u kasnim godinama svog života. Nikoga onda ne možeš kriviti što ti ne ide, osim države. A džaba ti nju kriviti, ona neće da sluša. Ona koju voliš neće da sluša. Ona te protjeruje.A voliš je, zaista je voliš, ali ne možeš izdržati. Onda odeš i daš sve svoje nekome tuđem. Daješ sebe njima, a nikada nećeš biti njihov. Ti ostaviš sve svoje voljene, sve svoje oslonce u životu, potpore i odeš sam. Sam odeš i pokloniš nekom drugom sve. I isplati se. Dobijemo puno više nego što bi nam naša domovina ikada mogla osigurati, ali uvijek ostajemo usvojena djeca nečijih tuđih roditelja. Srce nas boli za našim, ali dajemo sve tuđim, jer znamo da naši nisu zaslužili.

Onaj ko želi poštenje, a ima snage i mogućnosti, mora otići. I mora zamrziti svoju domovinu. Kako da ne mrziš nekog koga toliko voliš, a ko je tebe protjerao. Ti bi možda ostao i mijenjao nešto, ali je li na tebi sa osmanaest godina da se brineš o državnim problemima i predalekoj budućnosti, da svoju mladost provedeš brinući se za bolesnu državu .
I onda se pitaš kako je moguće da je to sve tako? Kako da je sve to tako naopako, a oko sebe vidiš milione ljudi poput sebe, koji se gade na trenutnu situaciju i koji nikada ne bi tako unišitili svoje najmilije.

Jeste unišitili. Svi vi, koji se ne možete svrstati u kategorije mladih, vi ste uništili našu domovinu. Bez obzira na nacionalnost, rat i sve ostalo, dopustili ste da zlo raste u našoj domovini. Da je zaprlja do te tačke da više nema nazad, Ne samo da ste dopustili, vi ste saučesnici. Svi mi znamo da nije dobro i svi sve mi žalimo i svi isto tako znamo da niko od nas povodom toga ništa ne radi. I svi bi mi promjenu, ali mi smo samo jedan mali čovjek, mi ne možemo ništa. Svi mi čekamo i žalimo se jedni drugima, mi obični ljudi, i tako se malo po malo uklapamo u ovaj sistem naše zaprljane države. Čak i ona ima svoj sistem. Svi čekamo nekog da nam nađe posao, ne zato što mi hoćemo da budemo nepošteni, ali kod nas se drugačije ne može. Svi ćemo se učlaniti u ovu ili onu stranku, ne zato što mi podržavamo njenu ideologiju, nego zato što će nam ona naći posao. Pa šta, naše učlanjenje ne znači ništa, mi smo jedni od milion. Isto kao što ni naš glas na izborima ne znači ništa, kao da će jedan glas nešto promijeniti. Bitno je naći posao na bilo koji načini, dobiti neku bijednu platu, da se može preživjeti. U prevodu pogaziti sebe, da bi dobili ono što je u svijetu neupitno da ćeš dobiti, a što kod nas život znači. Tako svi mi za te banalne sitnice, koje su nama postale nedostižne i koje vidimo kao uspjeh, činimo stvari na čiji pomen se gnušamo. Počinismo “korupciju”, dadosmo mito, prekršismo zakon, prođosmo nekažnjeno. Učinismo sve ono što godinama rade naši političari, a što im mi zamjerimo.
Niko za sebe ne bi rekao da je zao, ali da li možeš reći da je dobar čovjek, onaj koji je počinio bilo koji od gore navedenih djela? Ako si se obogatio na račun tuđe štete, ti si loš čovjek. A svi jesmo. I onda se žalimo na naše vladajuće. Kako nas nije sramota prigovoriti drugome za ono što i sami radimo? Mi uništavamo našu domovinu,

Najvjerovatnije je da u okviru tzv. dijaspore ima najveći broj istinskih patriota Bosne i Hercegovine. To su ljudi koji nisu mogli gledati nepravdu i nepoštenje. To su mladi kojima se gadilo da na takav način žive, iako se takav način, koji je u svakom obliku dno dna i očita pokvarenost ljudi, kod nas smatra normalnim. Oni koji kod nas ne mogu da gledaju tu gadost kao sasvim normalnu pojavu i koji ne mogu da se lagodno nasmiju svaki put kada čuju neku neobjašnjivu izjavu naših vođa, oni se smatraju izdajicama. Oni koji ne mogu da gledaju nepravdu, kod nas su oni izdajice. Mladi koji svoje velike snove nisu željeli ispunjavati na nepošten način.

Ali nema veze. Jednog dana kada vi svoje dijete ispratite na dalek put, u daleku državu, svjesni da više nikada neće biti blizu vas i da ćete njega i svoju buduću unučad viđati svakih pola godine, znajte da ste vi zato krivi. Vi ste protjerali vašu djecu. Jer ste vi samo jedan i niste mogli ništa učiniti sami. I jer vas je takvih tri miliona. Poštenih, a nepoštenih.

Socijalne mreze

Kozarac.ba se nalazi na raznim socijalnim mrezama, posjeti nasu facebook, twitter ili youtube stranicu.