Kozarac.ba

Rat je rušio kuće, a poslijeratno vrijeme je srušilo duh

U rijalitizovanoj svakodnevici, hiljadu puta reprizirani „Bolji život” dođe kao filozofski traktat o životu.

Tanja Stupar-Trifunović dosad je objavila četiri knjige poezije, knjigu priča i roman. Radovi su joj prevođeni na engleski, nemački, poljski, slovenački, makedonski danski i francuski, a bila je i u užem izboru za Ninovu nagradu za roman „Satovi u majčinoj sobi”.

U razgovoru za Politiku, ova banjalučka književnica kaže: “Duh našeg kolektiviteta voli da se junači i prisvaja nečije lične uspehe, da svojata i daje sam sebi na važnosti, da godinama raspravlja čiji su Tesla, Andrić ili Selimović i da se tako razonodi u svojoj nespremnosti da uradi nešto konkretno i stvori bolji ambijent za življenje svim budućim Teslama, Andrićima i inima koje šutka po birou dok arlauče o srpskoj pameti. U kulturi Republike Srpske često nailazimo na užasan stepen bezidejnosti kod ljudi koji bi trebalo ozbiljno da se bave njome. S druge strane, imamo sjajne pojedince koji tumaraju od nemila do nedraga, nerijetko i trajno napuštajući ove prostore.”

Mitovi su česta tema u vašim radovima.

Neozbiljno shvatanje i nepoznavanje mitova i tradicije su opasni, jer ostavljaju veliki prostor manipulantima različitih vrsta. Onima koji se na sva usta izdaju za patriote, a često se radi o pragmatičnim trgovcima nacionalnim i nekako im se ta ‘nacionalna stvar’ uvek zgodno preklopi sa ličnom korišću. S druge strane, oni koji su zapali u duboko odricanje od tradicije takođe su u krivu, s tim da jedni to čine gnušajući se ovih prvih i pogrešno poistovjećujući tradiciju sa onima koji je koriste u dnevnopolitičke svrhe, a drugi iz čistog pomodarstva ili potrebe da se okoriste o negiranje tradicije. Tradicija i mit su dragocjeni, ali u rukama budala i onih koji bi i sopstvenu majku zloupotrebili nemoguće ih je zaštititi. Najlakše je uplašenim i nerazumnim čovjekom manipulisati. Jedina preventiva je znanje, što više znamo manje smo podložni manipulacijama.

Koliko vas koloritna politička scena nadahnjuje ili deprimira?

Nadahnjuje ako tu bolnu gorčinu uspete pretočiti u tekst, češće deprimira i obesmišljava stvarnost ponavljanjem istih obrazaca već više od dvadeset godina. Ne vidim tu kolorit, same stranačke boje u bukvalnom smislu se svode na dve, tri. Svaka promena vlasti je čista mimikrija. No, to nije ono najstrašnije ni najzlokobnije. Najgore je slijevanje politike u svaku profesiju i sve sfere života, potom ona intenzivno istiskuje profesionalnost i postaje profesijom ceđenja profita, a naše poslove i sve nas koji nismo uključeni u taj nakaradni sistem moći preobražava u gomilu obesmišljenih tipova.

Zašto kažete da duhu ovog naroda nema pomoći ako ovako nastavimo?

Nemoguće je danas izbjeći ‘rijalitizaciju’ svijeta. Sve liči na jedan veliki i nakaradni šou. Najpoznatiji čovjek s ove strane Drine je, a uskoro i s obje, Zmaj od Šipova. Lik koji kao da je iskočio iz najmračnijih zakutaka prošlosti i to ne prošlog, nego pretprošlog vijeka te se odlično uklopio u savremene televizijske koncepcije, u viziju zabavnog. Ljudi začarano zure… Rat je rušio živote, gradove, kuće a poratno vrijeme ruši duh, obrazovanje, kulturu, medije, pa nam danas hiljadu puta reprizirani „Bolji život” dođe kao neki filozofski traktat o životu. Nakaznost koju nam danas reflektuju mediji je strašna. To daje isti efekat na duh kao brza hrana na tijelo. Niko više ne stiže ‘skuvati’ knjige. Ne čitajući ništa što bi vam moglo dati kritički odmak, zaključci stižu naprečac i većina ih je sasvim pogrešna. Dovoljno je pročitati komentare na Fejsbuku ili nekom portalu, poslije kakvog strašnog događaja, pa da se duboko zamislite nad mentalnim zdravljem čovjeka, njegovim sposobnostima empatije, rasuđivanja, mišljenja i govora. Plašite se. Postavljate sebi pitanja o čovjeku. Novine javljaju kako je Zmaj konačno priznao da je imao seks sa životinjama. A mi pričamo o duhu naroda!

Može li se u današnjem svijetu rijalitija živeti od književnosti?

Možda, ako gostujete u rijalitiju. Ali nisu krivi rijalitiji, oni nisu uzrok nego posljedica, refleksija društva koje gura književnost, to jest humanističke nauke u paketu, u zapećak. Književnost, kao kakva savremena Pepeljuga, mete prašinu i otpatke. To za nju i same književnike ne mora biti nužno loše. Mogu i dalje uživati u stvaralaštvu. Međutim, stvarnost osiromašuje. Kako književnost uzmiče iz nje tako svet sve više nastanjuju ludaci ispali iz knjiga. Da danas imamo Kočića možda bi Zmaj od Šipova bio zauzdan u koricama, na kakvom Zmijanjskom proplanku gde mu je i mesto. Da imamo Ćopića možda bi se svi oni ‘drugovi’ ispali u povampirenom izdanju iz „Jeretičke priče” opet našli tamo. Oni su ‘pobjegli’ iz književnosti kad nam je postala nebitna. Vapićemo za književnicima da ih spakuju nazad. Očito je da se danas ne može živeti od književnosti, ali sve očiglednije je da ne može ni bez nje.

Kako vidite perspektivu mladih pisaca u RS danas i šta je zapravo problem – nedostatak knjiga, pisaca, afirmacije autora…?

Postoje brojni problemi koji uključuju sve što ste pobrojali, čemu treba pridodati i nedostatak ozbiljnog izdavača u RS, kao i nezainteresovanost srpskih izdavača za književnost koja ovde nastaje. Mi smo zaglavljeni između dve stereotipne percepcije iz perspektive srpske književnosti u Srbiji: ili smo dobri samo zato jer smo „odavde” ili smo loši jer smo „odavde”. Tu nema spremnosti da se ovdašnja književna scena ozbiljnije sagleda iz kritičke vizure ukupne srpske književnosti, bez nacionalnog patosa sa jedne ili nipodaštavajućeg prezira s druge strane. Perspektiva ovdašnjih mladih pisaca uveliko zavisi i od njih samih i njihove spremnosti da se oglase i naprave iskorak u odnosu na sadašnju prilično monolitu i monotonu književnu scenu, što pod teretom prošlosti, neizdefinisanom kulturnom politikom i neizvesnom budućnošću svakako nije lako.

Razgovarao Mladen Kremenović

Izvor: Politika

Socijalne mreze

Kozarac.ba se nalazi na raznim socijalnim mrezama, posjeti nasu facebook, twitter ili youtube stranicu.